Pratimo najbrže Vojvođane: Marko Mandić

Marko Mandić – čuruška munja

Pre malo više od godinu dana imali smo tekst o najbržoj Novosađanki, supertalentovanoj Bjanki Ostrogonac koja dominira u vozačkoj takmičenju zvanom Autoslalom za dame. Na tragu istih, lokalpatriotskih priča donosimo vam intervju sa Markom Mandićem, šampionom Srbije u brzinskom motociklizmu. 

Sada već prošle 2020. godine Marko Mandić, dvadesetsedmogodišnji bajker iz pitomog vojvođanskog mesta Čurug, osvojio je prvo mesto u takmičenju zvanom “Šampionat Srbije u brzinskom motociklizmu,  disciplina “Road Race”, klasa 600 kubika”. Razgovaramo o bajkerskim počecima, kakva je bila sezona u godini iza nas, kako izgledaju trke iz ličnog ugla,  planovima za narednu sezonu…

Auto-moto sport u Srbiji

VG:  Odmah na početku neugodno pitanje, debitant u moto sportu tek sa 27 godina?

Marko: Teško da može drugačije. Pored fudbala, košarke, tenisa, pa čak i recimo odbojke, teško se nalaze novci  i dobra volja institucija za druge sporteva. Auto-moto takmičenja su stvarno zadnja rupa na svirali kada se opredeljuju pare.  Nema se izbora. Zavoliš motore još kad kao klinac teraš Zoljicu ili APN po dvorištu.

VG:  Veliko to neko dvorište ?

Marko Mandić: Mi Čuružani ne radimo ništa na malo! Šalu na stranu, nema tu ništa od takmičenja dok prvo ne središ neke stvari u životu, stalan posao, egzistencija, e onda na red dolazi ulaganja u motore.

Samo Yamaha

VG:  Šta voziš ?

Marko Mandić: Imam dve potpuno iste Yamahe YZF –R6,  model 2010.  Jedna mi je za redovnu vožnju, a kad je frka postaje donor delova za onaj takmičarski.

VG:  Zašto baš taj motocikl ?

Marko Mandić: Pokazao se kao vrlo pogodan za trke, naravno u određene prepravke. Dugo se zadržao u proizvodnji, ali i drži cenu. Ovakav kao što su moji može da se kupi za  pet do šest hiljada evra.

Od Bijeljine do Le Mana

VG:  Da kažemo koju reč  o protekloj sezoni?

Marko Mandić:  „Sezona“. Da se razumemo, to su četiri trke u dva vikenda.

VG:  Kako to funkcioniše?

Marko Mandić:  Pokrovitelj svega je AMSS. Kad se steknu uslovi, na njihovom sajtu objave poziv za održavanje šampionata, društvene mreže odrade svoje i za tri do četiri nedelje eto nas na stazi.

VG: Šta se dalje događa za tebe ?

Marko:  Motor je bio spreman. Moraš uvek biti spreman, jer se nikad ne zna kada će izaći poziv za trke. Pare u slamarici čuvaš da se odmah pokupuju delovi. Istina,  niko se nije nadao da će biti trka ove godine. Ostaje da se odradi lekarski pregled i dobije trkačka licenca koju izdaje Savez. Sve to može da se završi za pet dana, mada dosta zavisi od Doma zdravlja. Negde ti traže i  „babinu protezu na uvid“, a u drugima, kako se priča, dovoljno je da se samo pojaviš na papiru.

VG: Tebi je ovo prvo srpsko državno prvenstvu ?

Marko:   Jeste, ali nije da sam baš pao s Marsa. Godinama unazad sarađujem sa  “Vidra timom” iz Bjeljine,  a zvanično sam i njihov član od 2017. Celu stvar odlično vodi Dragan Ljubinković-Ugljo,  kroz svoju firmu “Moto Shop Yamaha” u Bijeljini.  Zahvaljujući njima imao sam priliku da kao timski mehaničar doživim takmičenje na Le Manu 2017. godine, što je zaista nezaboravno iskustvo.

Ozbiljna logistika

VG: Da premotamo film unapred, na početak prve trke. Subota 19. septembar na NAVAK-u?

Marko:  Obično se pakujemo nekoliko dana ranije. Kad uđemo u padok svi misle “došla Moto GP ekipa”, toliko toga vučemo sa sobom. Ne moraju ni da vide motore. Dosta je da bace pogled na moju punoletnu Opel Astru,  sve što joj fali po pitanju limarije, opreme i sl. nadoknađuje kroz količinu nalepnica. Ove godine u susret mi je izašla firma u kojoj radim, “Sojaprotein” iz Bečeja. Pozajmili su mi kombi da prevezem motore. Prate me dva drugara, Dušan Janjin i Marko Stamenić. Oni su tu da odrade što više sitnijih poslova, da na stazu mogu da izađem 100% spreman i koncentrisan. Znate već: skidanje grejača, podmazivanje lanca, zamena guma…

Sekund za sebe

VG: Kako izgleda samo takmičenje ?

Marko:  To je trkački vikend. Prvi dan voze se dve trening kvalifikacije, na osnovu čega se određuju startne pozicije. Popodne je glavna trka, u nedelju druga trka na kojoj se startuje na osnovu vremene postignutog na subotnjoj trci.

VG: Imaš  li neku posebnu taktiku ?

Marko:  Volim da izađem na stazu koji sekund pre svih. Nazovimo to psihološkom sekundom, bitno je da imam praznu stazu ispred sebe. Niko mi ne smeta, zbog toga se na treningu pravi najbolje vreme. Tako je  bilo i ovaj put: na oba treninga sam imao najbolje vreme.

Pun gas

VG: A onda kreće dvotočkaški cirkus?

Marko: Vozilo se 14 krugova.  Prva dva su bila najzanimljivija. Startujem sa pol pozicije, u prvu krivinu ulazim drugi. U tom trenutku, prva trojica smo:  Radenko Marković iz “Zlatibora” na Hondi, ja  i Relja Popović iz “Paleža – Obrenovac” na Yamahi. Posle krug i po obilazim Markovića, i to sa spoljne strane. To je uvek rizično jer nije idelna putanja i obično nemaš brzinu koju bi hteo.  Ostatak trke praktično vozim sam ispred njih desetorice. U nedelju druga trka, malo “warm up”. Repriza subote, ostavio sam ih sve na dvdeset sekundi iza.

VG: Sledeća trka održava se za dve sedmice, kako teče vreme?

Marko: Rastavlja se motocilk, dok ne ostane samo ram i mašina. Posle skalpanje, podmazivanje, proveravam svaki šraf, volim sve da zategnem “na kilu”. To je posao od 3 do 4 dana, radim posle posla, šrafim i do 04 sati ujutru. Poenta je da motocikl mora da bude perfektno spreman za sledeću trku.  Ali i ja. Ide se u teretanu, ali i u Bjeljinu po novi set guma, pa moliš Boga da je carinik fan auto-moto sporta.

Šampion bez sna

VG: Šta se događalo u subotu 3. oktobra?

Marko: Hteli smo da izbegnemo cimanje, da svež izađem na trku, pa smo proveli noć u hotelu nadomak staze. Džaba. Nisam mogao da spavam. Svi mi govore, matematika ne laže. Imam 53 boda, treba samo da odvozam obe trke i da ne padnem sa motora i šampionat je moj.  Ipak, više bih voleo da pobedom osvojim titulu, to je samo po sebi jasno.

U subotu ni malo ugodno iznenađenje. Na stazi se pojavljuje moto veteran i poznati novinar Ninoslav Mitić, na savršeno pripremljenom Kawasakiju 636. Mene oblio hladan znoj. Uz njega na stazi, ulozi su mnogo ozbiljniji.

Prvi trening prolazi napeto zbog niske temperature. Na drugom, pred sam kraj, motor počinje da mi gubi snagu i gasi se instrument tabla, negde gubi struju.  Ispostavilo se da su žice od reglera i džek počeli da se tope zbog lošeg kontakta. Izbacili smo jedan džek, žice zalemili “na direkt” i vozi dalje!

To nije bio kraj nevoljama sa motorom.  Na polovini trke vidim da nemam tempo i da se motor čudno ponaša. Kao da to nije moj motocikl. Vozim na 80 posto, ali idemo dalje nema predaje!  Ninoslava niko ne može da stigne, znači taktika je borba za drugo mesto,  samo da me ne pretekne Radenko na Hondi. Što se tiče motora, ispostavilo se da gume nisu bile korektno naduvane u  startu. Pošto su to bile nove, nije se primećivalo, ali kada su se istrošile eto problema! U subotu osvajam drugo mesto, svi vide da sam napet, govore mi da mi je titula završena, samo da u nedelju ne padnem.

Lucky loser

VG: U nedelju ujutru kažu bio potop?

Marko:   Jeste, pala obilna kiša, mokra oprema u šatoru. Ujutru 10 stepeni, do 12 sati nismo videli sunca.  Otkazujemo zagrevanje.  Čekamo da grane sunce da ne stavljamo džabe gume za kišu, pa da ih posle skidamo. Staza se na svu sreću brzo prosušila do početka trke u dva popodne.

VG: Trka na sve ili ništa?

Marko: Na startu poznat redosled: Ninoslav, ja Radenko. Ninoslav je imao lošiji start, ja fantastičan. Ulazim u prvu krivinu prvi, a Ninoslav peti. Vodim narednih šest do sedam krugova.  Mislim se da imam tempo za medalju, ali negde oko desetog kruga čujem zvuk koji mi se približava.  Ninoslav nezadrživo grabi napred, obliazi me i pobeđuje. Ja opet drugi. Ipak, pošto neme bodove iz prve dve trke, sovajam šampionsku titulu.

VG: Planovi za 2021?

Marko:   Krećem u jaču klasu, “600 Super Sport”, treba da se “ubudži“ motor. Čekam ovih dana da mi kurirska služba konačno donese Šampionski pehar od prošle sezone.

Nadamo se još nekom peharu i da će sve više ovakvih priča dolaziti iz svih krajeva Vojvodine i Srbije.

Intervju priredio: Miroslav Šosberger

Fotografije: privatna arhiva, Vrele Gume.