Kada ludi Rus pretera …
Amerikanci su poznati kao narod kojima je veće uvek bolje. Veća kuća, veći auto, veći novčanik i slične karakteristike su u očima Amerikanaca uvek bolje od manjih stvari do te mere da ostatak sveta često misli da građani najmoćnije države na svetu umeju da preteruju. Ali kada je reč o vojnoj tehnologiji čak ni Amerikanci ne mogu da nadmaše mnoge proizvode koje je Sovjetski Savez razvio kroz svoju istoriju
Oni su, slično kao i konkurencija, imali cilj da zaplaše neprijatelja samom svojom pojavom iako će njihova svrha često biti limitirana. Donosimo na neke od najvećih i najzanimljivijih proizvoda sa kojima se Sovjetski Savez mogao pohvaliti.
Tsar Top
I pre nego što je Sovjetski Savez nastao, Rusija se mogla pohvaliti sa najvećim topom ikada proizvedenim. Na njegovu ideju je došao tadašnji vladar Rusije Boris Godunov i naredio dizajneru Andreju Čokovu da mu razvije oružje toliko veliko i moćno da će svaki strani političar koji poseti Rusiju biti uplašen i samim tim nikada neće smeti da napadne ovu državu. Čokov je shvatio posao bukvalno i 1586. godine predstavio top koji je nazvao Tsar (car).
On je bio dugačak približno šest metara i težak preko 40 tona. Tsar je mogao da ispali bombe težine do 800 kilograma, ali je navedena cifra vladala samo u teoriji. Naime, priča kaže da on baš nikada nije korišćen u borbi već bi svakih nekoliko godina menjao lokaciju u Moskvi. Poslednji put je restauriran 1980. godine kada je hemijska analiza pokazala čestice baruta, što nam govori da je iz njega pucano barem jednom. On se trenutno nalazi pored Kremlja u Moskvi i jedna je od glavnih turističkih atrakcija. Zanimljivo je Napoleon želeo da prebaci Tsar u Francusku nakon što je okupirao Moskvu 1812. godine, ali nije uspeo da pronađe način da uradi tako nešto.
Tsar Tenk
Početkom 20. veka je počeo razvoj nove vojne tehnologije koja će da promeni način ratovanja – tenk. Oni su bili veliki i moćniji, ali njihov rani razvoj nije tekao bez problema.
Bez obzira koliko moćan top ili oklop tenk ima, njegova svrha je minimalna ukoliko ne može da savlada teške terene. Upravo je takav problem mučio Rusiju pred početak Prvog svetskog rata. A onda su se četiri ruska inženjera Nikolaj Lebedenko, Nikolaj Žukovski, Boris Stečkin i Aleksandar Mikulin dosetili da veći točkovi mogu da reše problem. Što je točak veći, to se vozilo lakše probija kroz terene, ali su spomenuta četiri inženjera shvatili ideju dosta bukvalno. Naime, njihovo delo Tsar nije imalo gusenice već tri točka (dva napred i jedan pozadi). Ono šta je bilo neverovatno je podatak da su prednja dva točka bila visoka čak devet metara u dijametru dok je treći točak bio visok samo 1,5 metar.
Tsar je bio širok 12 metara, a svaki točak je pokretao motor od po 250 ks. Jedini prototip je imao samo jedan top na vrhu, ali je kasniji plan zahtevao još nekoliko manjih topova. Nažalost, inženjeri nisu obraćali pažnju na težinu, koja je dostigla 40 tona, pa se tako zadnji točak često zaglavio u blatu, a prednja dva točka nisu bila dovoljno moćna da dostignu zadovoljavajuću brzinu. Nakon dve godine rada, inženjeri su predstavili ideju glavnim političarima 1915. godine. Tsar se brzo zaglavio u blatu posle samo nekoliko minuta vožnje i napušten istog momenta. On je stajao na toj lokaciji sve do 1923. godine kada je prodat u staro gvožđe.
Tupoljev ANT-20
Da će Sovjeti imati velike ideje za avione je pokazao period ranih 1930-ih godina kada je debitovao legendarni Tupoljev ANT-20 – najveći avion svog vremena. Andrej Tupoljev je razvio ANT-20 na osnovu ideja nemačkog avijatičara Huga Junkersa, a on je bio dugačak 33 metra uz širinu od 33 metra.
Iako je imao osam V12 motora od po 900 ks, ANT-20 nije bio preterano brz pa je mogao da dostigne brzinu od samo 220 km/h. Josif Staljin je bio toliko impresioniran da je u maju 1935. godine naredio paradu, a da bi svetu pokazao koliko je ANT-20 zaista veliki on je takođe zahtevao i nekoliko manjih aviona da lete pored njega. Nažalost, došlo je do sudara u vazduhu u kome je 45 osoba izgubilo život, a ANT-20 je bio uništen. Identična kopija je proizvedena 1938. godine i narednih nekoliko godina je korišćen za prevoz robe između Rusije i Uzbekistana. Međutim, 1942. godine i drugi primerak se slupao kada je pilot momentalno napustio svoje mesto, a suvozač isključio autopilot.
Kalinjin K-7
Cenjeni pilot Konstantin Kalinjin je početkom 1930-ih godina razvio avion koji do današnjeg dana važi da jedan od najvećih u predratnom periodu. Njegov K-7 je bio dugačak 28 metara i širok 53 metra uz težinu od 38 tona. Pokretala su ga sedam V12 motora od po 750 ks, a mogao je da dostigne maksimalnih 225 km/h. Kalinjin je planirao vojnu i civilnu verziju, a ova druga bi potencijalno bila u stanju da poveze i do 120 putnika, dok bi vojna imala veliki broj naoružanja i mogla da ponese bombe težine do deset tona.
Rad na njemu je počeo 1931. godine, a prvi prototip je testiran u avgustu 1933. godine. On je pokazao veliku nestabilnost, ali do novembra 1933. godine je urađeno još sedam testova. Novembra 21., 1933. godine, jedini prototip se srušio kada je rep otpao tokom testa i pritom ubio 14 osoba. Naručena su još dva primerka, ali ona nikada nisu završena i Konstantin je ubijen od strane Staljinove tajne policije 1940. godine. Prethodnih godina je postala aktuelna priča da je Andrej Tupoljev, jedan od najvećih sovjetskih aviatičara, bio umešan u skandal da K-7 nebi ušao u serijsku proizvodnju.
Mjasiščev M-4
Početak 1950-ih godine je doneo novi rat i to hladni između Amerikanaca i Sovjeta. Glavno oružije obe strane je bilo nuklearno, ali oni su ipak želeli da imaju i avion koji može iz svoje države da poleti, bombarduje neprijatelja i na kraju se vrati. Amerikanci su za takvu svrhu imali legendarni Boeing B-52 Stratofortress, a odgovor Sovjeta je stigao 1953. godine kada je debitovao Mjasiščeev M-4. On je bio širok preko 50 metara i mogao je da ponese terete težine do 24 tona pri brzini od 947 km/h. Njegov maksimalan let između punjenja goriva je iznosio oko 8.000 km što je u teoriji trebalo biti dovoljno za put do Amerike.
Jedan od najzanimljivijih detalja na račun ovog aviona je kako su Amerikanci gledali na njega. Iako su postojale i ranije sumnje da Sovjeti razvijaju nešto slično, Amerikanci su se uverili 1954. godine kada su Sovjeti tvrdili da već imaju 28 primeraka tokom leta preko crvenog trga. Amerikanci su se našli u čudu i uplašeni da gube vojni rat i da će Sovjeti do 1960. godine imati čak 800 takvih aviona. Međutim, u realnosti, Sovjeti su u tom momentu imali samo deset primeraka koji su se vrteli u krug, pa su na taj način zavarali protivnika. M-4 će ostati u proizvodnji do 1956. godine i biti će proizvedeno 93 primerka.
Mjasiščev M-50
Do kasnih 1950-ih godina Mjasiščev je počeo da gubi domaći rat kao snadbevač oružja u poređenju sa popularnim MiG-om i Tupoljevom, a glavni razlog je ležao u razvoju novih raketa zbog kojih veliki bombarderi više nisu bili popularni.
Naime, u slučaju novog rata, Sovjeti bi mogli gađati Ameriku direktno iz svog dvorišta, a kako su MiG i Tupoljev kontrolisali kategoriju manjih borbenih aviona, Mjasiščev se našao pred izlaznim vratima. Ipak, pre svog gašenja 1960. godine, kompanija je predstavila još jedan prototip M-50 sa ciljem da natera političare da promene mišljenje. On je bio dugačak 57 metara, širok 35 metara i mogao je da ponese terete težine do 30 tona. Sa maksimalnim brzinom od 1.950 km/h M-50 je takođe bio jedan od najbržih potencijalnih teških bombardera. Prvi prototip je imao obećavajući test u oktobru 1959. godine, a Mjasiščev je kasnije proizveo još jedan prototip koji nikada nije testiran. Političari su ipak odbili ovu ideju zbog spomenutog razloga o navim raketama, ali i da se koncentrišu na svoj svemirski program.
Tsar Bomba
Oktobra 30., 1961. godine, Sovjeti su testirali najmoćnije nuklearno oružje ikada proizvedeno. Na malom ostrvu Novaja Zemlja na severu Rusije, osam metara dugačka i 27 tona teška nukleana Tsar bomba je prouzrokovala štetu za čak 1.570 puta veću nego što su američke atomske bombe uradile u Hirošimi i Nagasakiju. Koliko je Tsar bio moćan možda najbolje pokazuje podatak da je uništio sve u krugu od 160 kilometara, njegova eksplozija je viđena i na mestima udaljenim 270 kilometara, a čak i neke lokacije udaljene čak 900 kilometara su osetile posledice. Zbog svoje velike težine, Tsar ne bi bio idealan za prevoz do neke druge države pa je samim tim proizveden samo jedan testirani prototip. Sovjeti nikada više nisu proizveli slično oružje (barem ne javno), ali dugo vremena ovaj test je služio kao strah zapadu šta su inženjeri najveće države na svetu u stanju da urade.
Objekt 279 Tenk
Nacisti su razvili prvi supertenk koji nije ugledao serijsku proizvodnju (Panzer Maus), Amerikanci su nastavili sa istim planom posle Drugog svetskog rata (T-28 Super Heavy Tank), a tokom 1950-ih godina je došao red i na Sovjete. Njihov Objekt 279 je imao isti cilj kao i Maus i T-28, a to je da seje strah, probija ratne linije i pruža podršku manjim tenkovima. Sovjeti su počeli rad na njemu 1957. godine i prvi prototip je bio gotov dve godine kasnije.
On je imao visoku zaštitu (metal je bio debeo do 319 milimetara) dok je glavni top bio od 130 milimetara. Sa motorom od 1.000 ks, Objekt 279 je mogao da dostigne maksimalnih 55 km/h i imao je domet do 300 kilometara. Međutim, njegova težina od 60 tona se pokazala problematičnom, iako su rani testovi bili više nego zadovoljavajući. Nikita Hruščov nije želeo tenk koji ne može da savlada tipične sovjetske mostove, što je označilo da težina nikako ne sme da pređe cifru od 37 tona. Proizvedena su samo dva prototipa, od čega je jedan preživeo u danas se nalazi u Kubinkom muzeju tenkova u Rusiji.
Tupoljev Tu-28
Iako su demonstrirali moćnu tehnologiju tokom ranih godina Hladnog rata, do ranih 1960-ih godina Sovjeti su počeli da zaostaju za Amerikancima. Novo nuklearno naoružanje je označilo da je Sovjetski Savez ranjiv na 5.000 dugim granicama, posebno zato što nisu posedovali dovoljno brze lovačke avione. Čak i najbrži od njih je imao domet od svega par stotina kilometara, a kada se zna da je Tupoljev ranije imao iskustva sa sličnim idejama, i ovaj put posao je ponuđen njemu. Kao rezultat je nastao Tu-28, koji je do današnjeg dana najveći lovac ikada proizveden. Njegova dužina iznosi 30 metara uz širinu krila od 17,5 metara, a takođe je mogao da ponese i pozavidno naoružanje. Tu-28 je uspeo da ispuni sve uslove pa je tako mogao da dostigne brzinu od 1.920 km/h i da preleti 2.565 kilometara između punjenja. On će opstati u proizvodnji od 1961. do 1990. godine i u tom periodu je proizvedeno 198 primeraka.
Projekt 941
Nemačka se mogla pohvaliti prvim modernim podmornicama, ali tokom 1980-ih godina sovjetske Akula (ajkula) podmornice su bile strah i trepet širom sveta. Akula podmornice su bile dugačke čak 175 metara i mogle su da dostignu brzinu do 50 km/h. Posada od 120 ljudi bi mogla da preživi u njima pod vodom do 120 dana, a takođe su posedovale 20 najjačih nuklearnih raketa. Sovjeti su planirali da proizvedu osam primeraka, ali su se na kraju zaustavili na cifri od šest. U poslednjih nekoliko godina one su povučene iz upotrebe, a prvih šest su već reciklirane. One preostale dve su penzionisane, ali se još uvek nalaze u rezervi sa ciljem da budu reciklirane u narednih nekoliko godina. Na sreću, nijedna od ovih podmornica nije korišćena u akciji.
MD-160
Sovjeti su još tokom 1960-ih godina eksperimentisali sa avionima koji mogu da lete nekoliko metara iznad vode i na taj način špijuniraju podmornice. Čuveni „Kaspian Monster“ (Kaspijsko čudovište) prototip je punih 15 godina bio nepoznanica za zapad, a čak ni do današnjeg dana nisu poznati svi detalji.
Shvativši da imaju dovoljno iskustva, Sovjeti su konačno odobrili serijski model za 1987. godinu pod oznakom MD-160. On je bio dugačak 74 metra i težak čak 380 tona. Mogao je da leti pri visini do deset metara i pri brzini od 450 km/h, što ga je činilo idealnim za špijuniranje podmornica. MD-160 je imao i oružje za odbranu ukoliko bude napadnut od strane tih istih podmornica. Sovjeti su proizveli samo jedan primerak i on je korišćen do kasnih 1990-ih godina. Danas se nalazi u napuštenoj vojnoj bazi na severu Rusije zajedno sa velikim brojem starih podmornica i aviona.
