Nafta je pokrenula imperije. Litijum može da nas pogura – ili proguta!?
U drugoj polovini 19. veka, pod suncem Persije, ispod peska i prašine ležala je budućnost svetske industrije – samo što tada niko nije bio siguran. Geolozi su sumnjali, špekulanti su njušili, a baroni poput fon Rojtera već su se nameštali u fotelje budućih naftnih imperija.
Da, baš taj baron Paul Julijus fon Rojter – osnivač novinske agencije koja i danas kreira vesti – poželeo je da ne bude samo prvi s informacijom, već i prvi sa koncesijom. Persijski šah mu je 1872. dodelio prava na sve – rudu, puteve, rafinerije, budućnost. Na papiru, Rojter je imao neograničenu moć. U realnosti, imao je lokalni narod koji je besneo, verske vođe koje su vikale da su „uzde vlasti predate neprijateljima islama“ i ruske diplomate koje su sve to pažljivo posmatrale. Uprkos istraživanjoma i bušenjima, ili bez dovoljno sreće ili bez dovoljno znanja, Fon Rojter ostaje praznih džepova i šaka punih samo bezvrednog pustinjskog peska. Do nafte nije došao.
Ovakav krah Fon Rojtera, dočekao je oberučke sledeći lukavi igrač, Antoan Kitabgi, zvanično Persijanac neoficijalne gruzijske krvi. On je znao kako se takve stvari nameštaju i naravno radi sa tuđim novcem. U celu priču je uključio britanskog kapitalistu D’Arsija kojem je izgovorio onu najopasniju rečenicu u poslovnom svetu: “Nalazimo se u prisustvu neizmernog bogatstva.”
Godinama je D’Arsi sipao svoj i tuđi novac u pustinju, zajedno s nadom, krvi, znojem i upozorenjima Lojd banke da se možda ipak malo zaustavi. Kada su svi već odustali i krenuli da ugase svetla i pakuju kablove – Lojd Banka je takođe odlučila da zatvori slavinu. U proleće 1908. iz Londona je poslato pismo sa nalogom da se odmah obustave sva bušenja u Persiji. Srećom, poštanska kočija nije žurila.
Dok je pismo putovalo, odvijalo se poslednje bušenje kod Masdžid Sujemana – do 500 metara. Ako nema nafte – vraćaj se kući.
28. maja 1918. u 4 ujutru, nakon nekoliko dana odglavljivanja svrdla – desilo se čudo. Nafta je grunula u nebo. Pismo je stiglo ali je i dočekano podignutim srednjim prstom.
Britanska imperija je dobila svoje željeno gorivo. Brodovi su krenuli brže. Admiralitet je disao lakše. Vinston Čerčil je u Parlamentu 1913. godine rekao ono što bi se i danas moglo urezati u svaku rudu i mineralni sloj Balkana: “Bez nafte, nećemo imati pamuka, ni kukuruza, ni budućnosti.”
Nafta nije bila samo sirovina – bila je strategija, logistika, ideologija. Bila je razlog da Britanija otkupi 51% kompanije Anglo Persian Petroleum, koja će kasnije postati British Petroleum.
Tačno 11 dana kasnije u Sarajevu je pucano u svet koji je mislio da je večan!
Ipak, ni jedna sirovina ne dolazi bez računa. Cena koju je Persija platila za svoju naftu bila je osećaj izdaje, gubitak suvereniteta, i politička reakcija koja se decenijama kasnije zvala fundamentalizam. Nacija koja nije znala kako da pregovara – znala je kako da mrzi.
Jedan evropski poslovni čovek tog vremena opisao je Persiju kao zemlju „zaostalog stanja i potpunog nedostatka komunikacije i saobraćaja“. Tako su, između redova, stranci opravdavali svoj dolazak, investiranje, upravljanje. U zemlji bez osnovnog obrazovanja i puteva, lakše je kopati ispod nego graditi iznad.
Zvuči nam poznato?!
Sad, neka neko kaže da se istorija ne ponavlja. Samo su resursi drugačiji.
Umesto crnog zlata – imamo beli prah. Umesto pustinje – imamo brda Jadra.
Umesto šaha – imamo pregovore koji se vode iza zatvorenih vrata.
Litijum, kao nekada nafta, dolazi s obećanjima o prosperitetu, zelenoj revoluciji i budućnosti bez brige.
Ali ispod tih obećanja čuči stari šablon: koncesije koje mirišu na predaju, ugovori koji se pišu na engleskom, i narod koji se pita – čija je ovo zemlja?
Srbija danas svakako nije Persija, ali kao da ponekad zaboravlja istorijske lekcije. Litijum nije samo mineral – to je test.
Ovo je ispit, da li smo naučili da pregovaramo kao zrela nacija ili ćemo, poput Persije, prodati budućnost za obećanja i par procenata u nečijem džepu!?
Lidija Piroški
Izvor: Piter Frankopan „Putevi svile“
