Legenda naših prostora
Zastava 750 je oduvek bio malen automobil. Čak i u vreme kada je „žario i palio“ ulicama naše zemlje, smatrao se malim automobilom
Nema sumnje da ukoliko ga poredimo sa današnjim automobilima, „fića“ spada u kategoriju „mikro“ vozila. Takvi automobili neretko su slabo zapaženi i o njima se i ne govori mnogo jer prvenac imaju tehnološki napredniji i impoznatniji četvorotočkaši za kojima se često okrećemo na ulicama.
Međutim, ovaj maleni automobil poseduje nešto čime retko koji drugi može da se pohvali, a to je status „legende“. Upravo, ova legenda jugoslovenskog automobilizma, budi interesovanje čak i izvan granica naše zemlje.
Naime, 24. maja u organizaciji „Fićo Kluba Minhen“ održan je četvrti po redu „Fićo Skup 2014.“ u Minhenu. Skupu je prisustvovalo preko 50 „fića“, raznih registarskih tablica (Nemačka, Švajcarska, Srbija, Hrvatska i Slovenija). Bitno je napomenuti da je većina vozila dovezena na skup, tj. da je mali broj dopremljen na kamionu.
Celodneni skup počeo je doručkom u 9 sati u hotelu gde su organizatori obezbedili prenoćište učesnicima. Nakon doručka, organizovana je revijalna vožnja centrom Minhena. Vozila su bila podeljena u grupama, po 15 vozila u svakoj i svaka grupa je imala predvodnika kolone, naime članove motokluba „Stara garda“ iz Minhena.
Vožnja po centru Minhena nastavila se do muzeja BMW-a kao i do „Alianz Arene“, gde su se učesnici i fotografisali sa svojim vozilima. U večernjim satima, organizovano je druženje uz muziku gde su članovi skupa u veseloj atmosferi sumirali utiske minulog dana i skupa koji je protekao pozitivno kako se i očekivalo.
Za svaku pohvalu jeste i činjenica što su organizatori svim učesnicima sa prostora ex-Yu koji su došli svojim vozilom refundirali 50% putnih troškova.
Ipak, na datom skupu nije bilo samo „fića“ ili derivata istog, već i još jedna legenda naše automobilske industrije. U pitanju je Zastava 101 vlasnika Igora Ivančira iz Beograda, koji se odazvao pozivu organizatora skupa i kao prijatelj kluba prisustvovao ovoj manifestaciji. Sa Igorom, putovali su i njegovi prijatelji (Novica Markovic iz Beograda i Dejan Radanov iz Novog Sada) koji su takođe vlasnici Zastava 101 prve generacije.
Inače, automobil koji smo spomenuli proizveden je davne 1973. godine, u originalnom je fabričkom stanju (narodski rečeno…prva boja i prva limarija) i u trenutku polaska imao je svega 66.000km pređenih originalnih kilometara. Pometuni „kec“ poseduje originalan Fijatov motor (fabrička oznaka: 128A000) bez ikakvih modifikacija.
Do Minhena su putovali preko Zagreba i Ljubljane, sa prosečnom potrošnjom od 6,2 litara na 100 km. Put su prešli za 14 sati, jer se putovalo brzinom od 80 do 100km/h kako bi se postigla niža potrošnja goriva i kako bi se motor zaštitio od preopterećenja. Za današnje pojmove, vozači novijih vozila bi rekli da se ista deonica puta može preći za mnogo manje sati. Slažemo se, ali treba imati u vidu da se ovde ipak radi o jednom oldtajmeru starom 41 godinu.
Zanimljvo je istaći da su na graničnim prelazima dočekani sa osmesima na licima carinika i granične policije, i sa nevericom kada bi čuli gde su se uputili. Usput, pozdrava od ostalih učesnika u saobraćaju nije manjkalo i svi su sa oduševljenjem pozdravljali momke poželevši im srećan put, ma gde da su se uputili.
Ovakvo putovanje ne bi bilo nimalo neobično da se putovalo nekim modernim ili novijim automobilom. Međutim, pređeni put od 2000 km sa automobilom starim punih 40 godina verovatno se može svrstati u avanturu.
Svakako, za sve učesnike pomenutog skupa je ovo bila jedna avantura za pamćenje. Ova avantura je dokaz da dobro održavan automobil, ma koliko godina da ima, može da posluži i za nešto više nego za revijalnu vožnju gradom nedeljom popodne. Naravno, „stojadin“ ili „fića“ ne poseduju klima uređaj niti bilo šta drugo što se danas smatra standardnim u putničkom automobilu, ali se tim istim „stojadinom“ ili „fićom“ nekada putovalo za Evropu, do Grčke ili Jadrana na more, ili do Trsta po farmerice.
U odnosu na nekadašnje vreme, pojmove i standarde razlika ima više ali je jednu bitno naglasiti: nekada nije bila toliko razvijena putna mreža kao što je ona danas. Drugim rečima, tim istim „stojadinom“ ili „fićom“ je danas lakše preći put do Minhena nego što je bilo sredinom 70-ih godina.
Avantura ili ne, tumačenja su diskutabilna… složićemo se sa činjenicom da su ova putešestvija svakako za pohvalu i za primer svim ostalim vlasnicima oldtajmera; ne držite ih u garažama…izađite sa njiima na put i pokažite svima, pogotovo mlađim generacijama, kako se putovalo pre postojanja putnih računara, satelitske navigacije, mobilnih telefona, i evro normi (da ne navodimo ostale tehničke novitete).
Nekada se vozilo radi uživanja….danas se vozi radi potrebe; Na vama ostaje da kompromis pronađete sami.
Danijel Kadarjan
