Budući Mercedes-AMG SL će krasiti potpuno novi dizajn „školjke“, s ciljem da se postigne što viši stepen krutosti uz minimalnu masu , i to uz kombinaciju tehnika i materijala, koji su neprestano evoluirali tokom godina.
Prvi automobil sa samonosećom karoserijom, gde su šasija i karoserija iskombinovani u jednu celinu, koja nosi teret pogonskog sklopa i ogibljenja, bila je Lancia Lambda iz 1923. Ovaj automobil i oni koji su usledili, bili su jednostavni, napravljeni od prilično debelih čeličnih panela, tačkasto zavarenih i na kraju obojenih.
Moderna automobilska karoserija je složen sistem materijala i tehnika spajanja, od kojih su neke preuzete iz avio-industrije i usput rafinirane. Krajem osamdesetih, M100 serija Lotus Elana konstruisana je uz korišćenje nove aluminijumske arhitekture, kreirane uglavnom od aluminijumskih panela spojenih epoksi smolom ili samoprobojnim zakovicama. Od tada, aluminijumska i čelično-aluminijumska arhitektura, postale su popularan izbor u oblasti lakih karoserija, što je uvek imperativ kada su sportski automobili u pitanju.
Mercedes-AMG može da se pohvali 50 odsto boljom poprečnom krutošću karoserije novog SL-a u odnosu na GT Roadster, uz 40 odsto bolju uzdužnu krutost i 18 odsto poboljšanu torzionu krutost. Indikativno je da prilikom lansiranja gotovo svakog novog modela dobijamo informacije o tome koliko su karoserije novih generacija vozila čvršće i robusnije. Verovatno ste se pitali kako proizvođači to postižu?
Materijali koje koristi SL su mešavina aluminijuma, čelika, magnezijuma i miksa ugljeničnih i staklenih vlakana, koji se spajaju različitim metodama. MIG (metalni inertni gas) zavarivanje je jedan od čestih načina za spajanje aluminijuma i čelika. Ono uključuje topljenje delova metala koji se spajaju električnim lukom, uz neprekidno dodavanje žice za punjenje u masu istopljenog metala dok se sastavljanje ne izvrši duž čitavog spoja. Luk je obavijen inertnim gasom, kako bi se sprečilo oksidaciono slabljenje zavara, a dobro spajanje vizuelno podseća na kvalitetno prošiven šav.
Lasersko zavarivanje uz pomoć robota je modernija tehnika koja se koristi tamo gde je neophodna veća preciznost. Komponente se takođe spajaju nitnama (samoprobojna zakovica koja probija i ugrađuje se u dva metalna panela koji se spajaju), slepim zakovicama i lepljenjem. Finalni metod koji se koristi u konstruisanju „školjke“ SL-a je tiplovanje, što je zapravo tehnika samoprobojnog zakivanja, gde zašiljen zavrtanj najpre probija metal a zatim se samoodrezuje, kreirajući sopstveni navoj kao se zavrće.
Pored postizanja krutosti, čvrstoće i visokog stepena otpornosti na udarce, napredna moderna karoserija poput ove mora biti projektovana s perfektnim zazorima, merenim u delićima milimetra. Mada deluje „preistorijski“ u poređenju s modernim „potomkom“, kod Mercedesa 300SL iz 1952. cilj je bio istovetan, s izuzetkom da je oldtajmer bio baziran na krutoj konstrukciji neophodnoj za eksploataciju čuvenih vrata u vidu „galebovih krila“. U tom smislu, SL je jedan od najboljih primera kako je tehnologija karoserije evoluirala tokom vremena.
Vrele Gume
