Enco Ferari – kreator automobilske legende koja će trajati večno (I DEO)

Sinonim za brzinu, luksuz i pobede, Ferrari je pozicioniran kao jedna od naprepoznatljivijih automobilskih marki na svetu. Širom zemaljske kugle, čuvene su moćne crvene mašine i bedž propetog konjića.

Ipak, manje pažnje posvećeno je čoveku koji je stajao iza svega toga, nekome ko je ceo svoj život posvetio trkanju i pobedama. Pomalo ironično, ali za Enca Ferarija, osnivača brenda Ferrari, drumski automoblili nisu predstavljali nikakvu vrednost, oni su samo bili sredstvo pomoću kojeg je mogao da finansira svoju opsesiju.

Krajem XIX i početkom XX veka, s razvojem prvih automobila, dolazi do velike ekspanzije auto-moto sporta. Ljude širom Evrope i Amerike obuzela je velika strast prema brzoj vožnji. Automobili su tada voženi po makadamskim putevima, a svako ko je mogao sebi da prušti automobil, odmah je gledao kojim može da se oproba u trkama, u  kojima su tada dostizane brzine do 80 km/h.

U ovakvom svetu, 18. februara 1898. godine u severnoj Italiji (u okolini Modene), rođen je Enco Ferari. On je bio drugi sin Alfreda i Adalgize Ferari, koji su pre njega dobili Alfreda (Dina) Mlađeg Ferarija.

Alfredo Stariji je posedovao svoj privatni biznis koji se bavio obradom metalnih delova, gde je zavisno od ugovora nekad bilo zaposleno i do 20 radnika. Normalno, Alfredo je imao planove da i njegovi sinovi jednog dana naslede porodični posao, ali Enco nije pokazivao nikakvo interesovanje prema takvom vidu posla.

Kao mali, Enco je želeo da se bavi novinarstvom ili da postane operski pevač. Ključan momenat za najmlađeg člana porodice Ferrari desio se 1908. godine, kada ga otac, zajedno s njegovim bratom, vodi na njihovu prvu trku. Ovde je Enco prvi put došao u kontakt sa brzinom i trkanjem i momentalno je pao u trans.

Posle te trke bilo je jasno čime mladi Enco želi da se bavi. Alfredo naravno nije shvatao sina ozbiljno, pa se i dalje držao svojih planova. Poslao je svoje sinove u zanatsku (mehaničku) i trgovačku školu kako bi se pripremili da naslede očevu fabriku. Dino je prihvatio svoju sudbinu i pokazao veliko interesovanje za školu, dok je Enco s druge strane bio totalno nezainteresovan, jer njega su zanimali samo trkanje i brzina. Iz tih razloga vrlo brzo je napustio školu.

Najteži period Encovog života počeo je 1914. godine, kada je Italija bila uvučena u I svetski rat. Negov brat Dino, otišao je kao dobrovoljac na front i u vojsci služio kao vozač hitne pomoći. Zatim, 1916. godine, njihov otac Alfredo Ferari umire od upale pluća. Bez oca i brata na čelu firme, njihova fabrika je brzo propala. Kao da to nije bilo dovoljno, iste godine dolaze vesti sa fronta da je Dino umro od tifusa. U roku od nekoliko meseci, ugodan život mladog Enca Ferarija počeo je da se raspada.

Umesto mehaničara – pešadinac

Tokom 1917. godine, Enzo je pozvan u vojsku. Priključivši se armiji, pokušao je da slaže svoje nadređene kako se do sada bavio popravkama automobila i da je vešt automehaničar, ali mu to nije prošlo, bio je raspoređen u pešadiju, a dodatni zadaci su mu bili da se brine o magarcima koji su korišćeni za vuču i nošenje tereta. Ubrzo, Enco dobija pleuritis, u to vreme često smrtonosnu bolest. Prebačen je u bolnicu u Bolonji, gde je bio smešten na odeljenje s drugim beznadežnim slučajevima. Ipak nekim čudom, mladi Enco uspeva da se izbori i preživi bolest. Ubrzo je došao kraj rata i on je pušten iz vojske 1918. godine, kao dvadesetogodišnjak, slomljen i bez posla, dok je italijanska ekonomija bila u padu zbog rata.

Pismo preporuke i želja za osvetom

Na Encovu sreću, njegov komandant iz vojske mu ubrzo šalje pismo preporuke. S njim u ruci mladi Ferari kreće za Torino, u centar automobilske industrije u Italiji, kako bi našao posao. Aplicirao je u tada najjačoj fabrici, Fiat, koja je tada bila u vlasništvu bogate porodice Anjeli. Kada je došao u fabriku, inženjer s kojim je imao razgovor odbija da ga zaposli, uz obrazloženje da je Torino pun ratnih veterana koji traže posao. Još jednom poražen, Enco je seo na klupu u parku odbijen i ponižen. Tada se zakleo sebi da će jednog dana Fiat zažaliti zbog ovog poteza.

Na sreću Ferarija, sva bitna dešavanja u svetu automobilizma bila su skoncentrisana baš u Torinu, a sve što je trebalo jeste da krene korak po korak kako bi ušao u taj svet. S obzirom da je mladi Enco bio vrlo ambiciozan i snalažljiv, ovaj proces nije dugo potrajao. On je počeo da se kreće u društvu ljudi koji se bave auto-moto trkama, da izlazi na ista mesta gde se oni okupljaju i bilo je samo pitanje vremena kada će upoznati pravu osobu. Ta osoba bila je Ugo Sivoči, tadašnji test vozač Alfe Romeo.

Alfa Romeo

On uspeva da ubaci Enca u fabriku automobila SMN, koja je imala fabriku u Milanu stotinak kilometara od Torina. Preko ovog posla, Ferari je uspeo da kupi svoj prvi automobil, a radilo se o polovnoj Alfi Romeo. To je bio automobil koji je najzad mogao da učestvuje na trkama.

Zahvaljujući dobrim rezultatima, Alfa Romeo poziva Enca i Sivočija da budu standardni vozači u njihovom timu. Alfina ekipa je tada u postavi pored njih dvojice uključivala još i Antonija Askarija oca Alberta Askarija. Ipak, to su većinom bile slabije rangirane trke, poput relija, brdskih trka i slično. Ferarijevi apetiti su ipak bili mnogo veći od toga.

Kako bi povećao svoje prihode i kako bi se probio dalje u svetu automobilizma, Ferari je od Alfe Romeo tražio da bude njihov zastupnik u prodaji automobila. Za vreme ovog peroda, Enco upoznaje Lauru Domeniku Gorel, ženu koja bila redovan gost na mestima okupljanja ljudi iz sveta automobilizma. Tačna pozadina njene priče nije sasvim jasna. Neki tvrde da je bila poreklom iz imućne torinske porodice, dok postoje i tvrdnje kako je radila kao devojka za “profesionalnu pratnju”.

Enco i Laura su bili sve češće viđani zajedno i počele su da kruže priče kako su u vezi i čak da žive zajedno. Posle nekog vremena, tačnije 1923. godine, par se venčao. Ovaj brak je od početka bio prilično problematičan, a stvari su postale još gore kada je Encova majka došla da živi s njima. Laura i Adalgiza se bukvalno nisu podnosile, a Enco je konstantno bio sudija između njih. Svoj mir Ferari je tražio u svojoj najvećoj ljubavi, a to je bio automobilizam. Svega nekoliko meseci posle venčanja, on se vratio poslu i posvećivanju trka i svemu što ide uz to.

Na stazi, Alfa se pripremala da promoviše svoj novi automobil, P1, na kojem je radila već neko vreme. Za ovaj projekat, Ferari je uspeo da dovede jednog od najboljih inženjera tog vremena, Luiđija Baza. Ovaj potez bio je više lične prirode za Enca, jer je Luiđi tada bio angažovan od strane Fiata.

Pogibija Sivočija, nastanak P2 i osveta Fiatu

Alfa Romeo P1 debituje na Velikoj nagradi Evrope u Monci. Tim stiže na trku prilično kasno svega jedan dan ranije. Nažalost, ovaj dan završio se tragično po ekipu. Sivoči je upravljao P1 i nakon prebrzog ulaska u krivinu gubi kontrolu nad automobilom, i što je najgore, gubi i svoj život. Njegova pogibija je poprilično uzdrmala Ferarija. Sivoči je bio čovek koji mu je omogućio sve što je do tog momenta postigao u svetu automobilizma, a poginuo je za volanom automobila u čijem je stvaranju on dosta doprineo.

Kada su se emocije smirile, bilo je potrebno ponovo poraditi na preformansama P1. Na nagovor Luiđija Baza, Ferari uspeva da dovede još jednog od vodećih inženjera Fiata da radi sa njim, ovog puta reč je bila o Vitoriju Jani. Udruženi, Ferari, Jano i Bazi, počeli su da prerađuju P1.

Jedna bitna stvar koju treba istaći je da Ferari nije bio inženjer niti je bio nešto specijalno dobar mehaničar, ali njegova harizma i vođstvo inspirisali su ljude da daju sve od sebe. On je bio rođeni vođa. I tako je nakon nekoliko meseci P1 redizajniran i nastao je model P2.

Prvi put ovaj model viđen je na trici u Kremoni, malom gradu na severu Italije. Na ovoj trci, P2 je bukvalno oduvao konkurenciju. Postavio je najbrži krug ikada viđen na stazi, a i postignuta je do tada nikada viđena maksimalna brzina od 195 km/h i naravno, P2 je pobedio u trci. Za volanom je bio Antonio Askari. Ovo je bio početak uspona Ferarija, a isto tako i početak kraja za Fiat. Nakon ove trke, P2 je bukvalno dominirao u trkama i polako Fiat i  porodica Anjeli, morali su da se povuku. I tako, svega nekoliko godina nakon što su ga odbili, Ferari uspeva da se osveti Fiatu uprkos svim očekivanjima.

Scuderia Ferrari

Sada, kada je postalo jasno koliko je Ferari sposoban, trebalo je otići korak dalje. Uz pomoć investitora i sponzora Enco uspeva da ubedi Alfa Romeo da ga postavi na mesto čoveka odgovornog za trkanje. Ubrzo zatim, 1. decembra 1929. godine, Enco formira Scuderiju Ferrari pod okriljem Alfe Romeo, gde su dovođeni najbolji vozači kako bi se trkali u najboljim automobilima tadašnjeg vremena.

Ipak, sav uspeh koji postizao na poslovnom planu bio je u senci dešavanja u Ferarijevom privatnom životu. 1932. godine, Enco dobija sina kome daje ime po svom pokojnom bratu Alfredu (Dino) Ferariju. Mališan je od rođenja bio bolestan i dijagnostikovana mu je mišićna distrofija koja će ga vremenom polako ubijati.

S poslovne strane stvari su izgledale dobro sve do 1939. godine i izbijanja II svetskog rata. Tadašnje rukovodstvo Alfe Romeo raskida saradnju s Ferarijem. Kako bi uspeo da preživi, Enco se priklanja Musoliniju i njegovim fašistima.

Rat je besneo širom cele Evrope. Auto-moto trke su prekinute na neodređeno vreme. Da bi uspeo da preživi, Ferari je svoju fabriku dao na raspolaganje fašistima, kako bi proizvodili potrebnu mašineriju za rat. Da bi zaštili fabriku od bombardovanja, Ferariju je data instrukcija da preseli postrojenje na bezbednije mesto. Enco je izabrao Maranelo.

U toku selidbe fabrike, Ferari upoznaje Linu Lardi, ženu koja će obeležiti ostatak njegovog života. Nepunih godinu dana posle njihovog upoznavanja, Lina i Ferari dobijaju vanbračnog sina Pjera, tako da je sada Enco imao dve porodice, jednu u Modeni i jednu u Maranelu.

Sa jedne strane u Maranelu je imao Linu i Pjera, a u Modeni je imao poprilično problematičan brak s Laurom i njihovim bolešljivim sinom. Dinovo stanje se svakim danom sve više pogoršavlao, a Enzo je davao sve od sebe da pomogne svom starijem sinu, nabavljao je najbolje lekove iz celog sveta, dovodio je najbolje lekare, ali bez ikakvog efekta.

Kraj I dela.

Autor: Dušan Topić

Uredio: Pavle Barta