Dobitnici i gubitnici sezone nakon trke u Valensiji

Đoan Mir i Suzuki su dokazali da ne morate pobeđivati svakog vikenda da bise bili najveći dobitnici u MotoGP-u, dok je Franko Morbideli pokazao kako je Yamahina pobeda zapravo reflektovala neuspeh japanskog tima ove godine.

Mir je novopečeni MotoGP šampion. Vozač Suzukija je vozio racionalno u Valensiji, ne upuštajući se u bilo kakve rizike, tako da je na kraju bio sedmi, što mu je bilo sasvim dovoljno za slavlje povodom osvajanja šampionata, jednu rundu pre kraja. Ovo je dan koji on neće zaboraviti, to je sigurno.

Ne treba zaobići sama dešavanja u trci, gde je u pravom „revolveraškom“ dvoboju Morbideli uspeo da se odbrani od očigledno bržeg Džeka Milera, a njihov duel je bio takav da je mogao da zaseni Mirovo slavlje. Dakle, u Valensiji smo imali dobitnike i gubitnike, pa hajde da umesto klasičnog izveštaja s trke, pažnju ovoga puta obratimo na njih.

Dobitnici

Đoan Mir

Španac na Suzukiju je novi MotoGP šampion. Ko bi pre nekoliko meseci uopšte pomislio da je tako nešto moguće?!

Zapravo, on je svoj plasman gradio strpljivo, od početka, tako da se ne mogu samo izdanjima iz par poslednjih trka dati zasluge za osvajanje šampionata. Dok su često potrebne godine da bi se popločao put ka tituli, često su dovoljni  momenti da se ona izgubi.

S ovim bi se gotovo svako na gridu složio, jer je razlika između dobrih i loših dana napravila razliku, i mada Mir nije prečesto imao „najbolji dan“, jer pobedio je samo jednom, vrlo retko je u isto vreme bivao nezadovoljan svojim nastupom.

Upravo je to bio ključ njegovog uspeha. Njegova metronomska konsistentnost – sedam podijuma u 13 trka do sada, odradila je čitav posao. Naravno, biće „kritičara“ koji će ukazati na to da smo imali skraćenu sezonu od 14 trka, da je Mark Markez bio odsutan, ali sve možemo posmatrati i s druge strane, da je Đoan Mir ovoga puta bio taj koji je postavio standarde. Dovoljno je da pitate Fabija Kvartarara šta misli o tome.

Mnogo toga je napisano o Mirovom nekonvencionalnom putu do titule, tako da nam ostaje samo da mu čestitamo, baš kao i Suzukiju.

Suzuki

U velikoj meri, Španac svoj trijumf u šampionatu 2020. može da zahvali Suzukiju, timu koji je imao jasan plan, kojeg se čvrsto držao.

Vrativši se u seriju 2015., Suzuki je baratao manjim budžetom od recimo Honde ili Ducatija, fokusirajući resurse isključivo na jedan, fabrički tim, što je takođe bilo predmet kritika. Međutim, dok je to podrazumevalo manje podataka kojima se trebalo baviti, omogućilo je hirurški precizno fokusiranje na efikasnu postavku.

I zaista, ova titula nije samo plod rada u 2020. Godine su bile potrebne da se dođe do ove pozicije, a svoje uloge su odigrali i Aleks Rins, Maverik Vinjales i Andrea Janone.

Suzuki GSX-RR je oduvek bio brz, mada mu je nedostajalo nešto finalnih finesa, što je u prevodu značilo nedostatak od dve ili tri desetinke po krugu. Mada je u predsezonskih testiranjima definitivno pokazao brzinu, ipak ga niko nije uzimao suviše ozbiljno u obzir kao kandidata za titulu.

Međutim, sve se nekako pretočilo u 2020 GSX-RR, koji je zadržao vrline prethodnika, što znači sjajnu upravljivost, sposobnost da čuva gume i nikada se ne kvari. Ipak, „prgavija“ mašina, uz samouverenijeg vozača, izbrisala je marginu koja je Suzuki delila od samog vrha.

S tim u vezi, dok je čuvanje pneumatika bila ključna oblast u napadu na titulu, ona je došla uz izvesnu cenu, jer je Mir često morao da se probija kroz poredak u trkama, pošto nežni Suzuki ne može da izvuče iz guma ono najbolje u samo jednom krugu u kvalifikacijama.

Dakle, evo kurioziteta – Đoan Mir je osvojio titulu 2020. s prosečnom startnom pozicijom 9 (tačnije 8,7)! To je nešto na čemu Suzuki može dodatno da poradi, ali to sada i nije toliko važno. Pre šezdeset godina, japanski tim je imao svoj debi u MotoGP-u, tako da proslava godišnjice nije mogla da dođe u boljem trenutku.

Franko Morbideli

Nakon oko 18 meseci u senci Fabija Kvartarara, Franko Morbideli je dočekao svojih „pet minuta“. Ovo je njegova treća pobeda, što ga stavlja rame uz rame s timskim kolegom po najvećem broju pobeda u 2020.

Međutim, u danu u kojem su inače tanke šanse Francuza za osvajanje titule otišle bestraga, Morbideli je jasno demonstrirao da je sve bolji i bolji.

Dok su pobede u Mizanu i Aragonu bile u velikoj meri dominantne, u Valensiji je morao da pokaže zrelost i nerve u borbi s Milerom do poslednjeg metra, što je nešto za šta nismo znali da je sposoban, sve do sada.

Pored svega, pretekao je Kvartarara u generalnom plasmanu. Što se Francuza tiče, on je možda oduvao „Frenkija“ 2019., ali je Morbidelijeva putanja bila ravnija i stabilnija, tako da su se stvari promenile. Mladi superstar u povoju je u timskom kolegi sada dobio više nego ozbiljnog protivnika, i verovatno je srećan što će sledeće godine voziti u fabričkoj Yamahi pored Maverika Vinjalesa, dok će Morbidelijev timski kolega biti Valentino Rosi.

Džek Miler

Ukoliko postoji neki „novi“ način da se opiše ovogodišnja sezona što se Džeka Milera tiče, to bi bilo prilično stereotipno – „turbulentna“.

Njegovu sezonu su obeležili usponi i padovi, propuštene prilike, uz poneku iskorišćenu. U Valensiji je bio na korak do pobede u poslednjem krugu, kada se činilo da će Australijanac konačno doneti pobedu za Pramac. Ipak, na putu mu se isprečio Morbideli.

Međutim, ovo je bio odličan rezultat za Milera, koji mu je bio neophodan da podseti na svoje potencijale pred veliki prelazak u fabrički tim 2021. Treba istaći da je ovo bio njegov najkompletniji vikend ove sezone – bio je brz na treninzima, startovao je iz prvog reda, sačuvao je gume za kraj, i u finišu se borio za pobedu.

Da nije otišao široko u krivini 1 na startu, on je mogao biti taj koji će pokupiti lovorike, ali bez obzira na to, šefovi Ducatija će sigurno sada mirnije spavati.

Gubitnici

Yamaha

Postoji prilično validan argument koji kaže da je Yamaha u onoj meri izgubila MotoGP titulu, u kojoj ju je Suzuki dobio. Ipak, dovoljno je reći da trka u Valensiji na jezgrovit način reflektovala sezonu prvonavedenog japanskog tima.

Na dan kada se Mir okitio titulom, Kvartararovi snovi su i zvanično ugašeni u krivini 9. Tužan epilog, ali nekako ne i neočekivan, nakon očajnog vikenda za mladog Francuza, pred kojim je ipak svetla budućnost.

Kvartararo je bio van ritma, čak i u okviru pojedinačnog kruga, gde Yamaha zna da bude brza i čak bez dobrog podešavanja. Nakon što je otišao preširoko u krivini 1, Kvartararu je uspevalo za rukom da se probija kroz poredak, da bi sve upropastio besmislenim padom.

Ishod svega dolazi u vidu nekog internog međusobnog nezadovoljstva između vozača i inženjera u vezi s pravcem (ili odsustvom pravca) kojim Yamaha treba da ide s M1. Godinu su započeli ubedljivo, da bi se M1 2020 pretvorio u „kvarljivu robu“ s ne baš ubedljivom pouzdanošću, dok je ubedljiv tempo u jednom krugu sakrivao činjenicu da je motocikl i dalje ranjiv u trci u pogledu maksimalne brzine.

Zatim su došli problemi s gumama, koji su neutralisali Yamahinu primarnu snagu, a to je upravljivost u krivinama. Recimo da Maverik Vinjales može pronaći nešto više opravdanja za odbranu od kritika vezanih za njegova loša izdanja u mnogim trkama.

Da bi so bila dodata na ranu, u vikendu u kojem su i Kvartararo i Vinjales prigovarali da je Yamaha sa specifikacijama za 2019. bila bolja u odnosu na postojeći hardver, Franko Morbideli je došao do pobede upravo na tom motociklu, i to s pol pozicije, što mu je omogućilo da izbije na drugo mesto u šampionatu.

Yamaha je proslavila pobedu, ali nakon svega, sigurno je ostao gorak ukus u ustima…

Fabio Kvartararo

Na mnogo načina, s Fabiovih pleća je skinuto ogromno opterećenje, nakon pada koji mu je srušio snove o tituli. Ipak, ne može se reći da je Francuz razočarao ove godine, ali ono što možemo konstatovati je da je imao deo sezone koji ga je lansirao na mesto glavnog favorita za titulu, i onaj drugi, više nego otrežnjujući.

Dok je Mir bio pojam konsistentne vožnje, Kvartararo je bio njegova potpuna antiteza. Fabio je došao do tri pobede, ali sledeći njegov najbolji rezultat je četvrto mesto, uz sedmo i dva osma. Ako je Mir i imao nekonvencionalan put do titule, eventualan Kvartararov bi bio još kontroverzniji.

Neiskustvo je evidentno odigralo svoju ulogu. Kvartararo je u jednom momentu bio usisan u spiralu koja ga je vodila nadole, i gde nije bio jedini krivac. Francuza su sputavale i Yamahine glavobolje vezane za podešavanje motocikla, gde je možda trebalo da ide racionalno na osvajanje poena, a ne na pobedu po svaku cenu.

Đoan Mir s druge strane, osvojio je titulu već u svojoj drugoj MotoGP sezoni, i dok će ovakav ishod biti svojevrsna „žaoka“ za vozača koji je 50 osvojih 125 poena osvojio u prve dve trke, on bi mogao iz svega izvuče pouke.

Sledeće godine će voziti plavu Yamahu, i ukoliko „sredi kockice“ u glavi, mogao bi da se nametne u prvi plan. Sećanje na neke momente iz 2020. bi moglo da posluži kao „hladnjak“ u momentima kada njegova glava postane previše „usijana“.

Vrele Gume

Pavle Barta

MotoGP Valensije 2020. (Ricardo Tormo)

Vremenski uslovi:

  |   Staza: suva |   Temp. vazduha: 22º| Vlažnost vazduha: 54%|   Temp. staze: 27º

Rekordi: