Da li su analogna vremena zaista bila bolja od današnje digitalne ere?

Nekada smo pamtili brojeve telefona, pamtili smo raznorazna uputstva i uživali u anonimnosti. Kakva divna vremena…

Sada imamo pametne mobilne telefone s preko hiljadu kontakata, aplikacijama za navigaciju, pristupom društvenim mrežama (od kojih većinu ne koristimo), i mrežnom pokrivenošću koja retko kada zakaže.

Smartfoni su ukinuli potrebu da pamtimo brojeve telefona, da pamtimo koji je put najbolji do određene destinacije ili da se setimo imena osobe za koju smo zainteresovani. Sve smo to nekada radili sopstvenim mozgom.

Tehnički i dalje vozimo samostalno

Ipak, sve pametniji pametni telefoni nisu jedini razlog zbog kojeg se ponekad osećamo „zastarelo“. „Analogni“ automobili su postali deo prošlosti, mada ih na putevima još uvek ima. Međutim, više se ne proizvode, mada su među „old school“ entuzijastima i dalje predmet obožavanja. Digitalizaciju vozila možemo možda na najbolji način da osetimo mi, automobilski novinari, koji iznova testiramo najnovije modele automobila.

Čak i na stranu stavljajući tehnologiju „napredne vozačke asistencije“, koja izaziva polarizovane stavove i koja je kadra da upravlja vozilom umesto nas, današnji automobili zaista pružaju besprekorno iskustvo. Zaboravimo na trenutak na one istinski tehnološke stvari poput masivnih ekrana, info-zabave i telemetrije, promenu mapiranja gasa ili krutosti ogibljenja prostim pritiskom na dugme. Čak i osnovni uređaji koji se koriste za upravljanje automobilom postali su jednostavni i inuitivno podesivi jednim dodirom.

Turbomotori raspolažu obiljem visokog obrtnog momenta što omogućava glatko i silovito ubrzanje. Kočnice su bolje nego ikada ranije. Upravljanje je sve preciznije, mada je ruku na srce povratna informacija na volanu sve „tuplja“. Tehnologija pneumatika je takođe naprednija nego ikada pre. Uprkos svemu tome, ljudi kojima vožnja predstavlja zabavu, ne samo potrebu, žude za uzbuđenjem i neplaniranim uživanjem u svom vozilu. Sve češće čujemo „nekada vam je bila potrebna stvarna veština da biste vozili automobil“. Da, definitivno su prošla vremena kada smo bili „bogovi“ za volanom.

Deca prošlosti

Koja smo to iskustva s automobilima imali dok smo odrastali, a koja naša deca možda nikada neće imati? Ona u proseku nisu tako vešta za volanom kao što smo (bili) mi, a vremenom će postati još manje umešni. Zašto? Pa, jednostavno nemaju potrebu za tim. U našim očima, gubitak vozačke veštine znači u neku ruku gubitak opšte slobode, čak i u domenima gde se izvestan tip ponašanja smatra „lošim“.

Dobar deo nas zna da startuje motor spajanjem žica. Naši refleksi i sposobnost kontrole nad automobilom izbrušeni su na vreme, i to u vreme kada su gume znale lako da prokližu a doboš kočnice bile sve samo na visini zadatka. Ipak, većina nas neguje lepa sećanja na vožnju iz nekih prošlih vremena. Štaviše, sve to izaziva izvesnu dozu nostalgije, kao i povezanost s ljudima koje možda više nikada nećemo videti. Da li će se za 30 godina današnji mladi vozači „sa setom“ sećati svoje „neverovatne veštine“ da pišu i šalju poruke tokom vožnje? Možda će ukoriti sopstvenu decu zbog toga što su postali „mekani“ u vreme kada automobili obavljaju kompletnu vožnju. Nostalgija je tako relativna stvar, zar ne?

Budućnost je ipak obećavajuća

Odvraćanje pažnje u vožnji predstavlja ogroman problem, koji automobilska industrija, zakonodavci i pojedinci pokušavaju da reše, s tim što će definitivno morati dodatno da se potrude. Deci danas u velikoj meri nedostaju motoričke veštine koje su nekada bile obavezne za dobru (čitaj „bezbednu“) vožnju. Dakle, da li to znači da smo na potpuno pogrešnom koloseku?

Ipak, nije tako, a evo i zašto. Za početak, ruku na srce, daleko od toga da smo svi mi starije generacije bili tako sjajni vozači kao što mislimo. Naravno, svi smatraju da je najbolja hrana na svetu baš u restoranu u njihovom gradu, da je njihov pas najpametniji, pa smo samim tim svi mi skloni da budemo prilično pristrasni kada procenjujemo sopstvene vozačke veštine.

Studija o tome kako ljudi ocenjuju svoje vozačko umeće objavljena 2014., otkrila je da su učesnici ankete sebe (pre)visoko ocenili, ali su takođe primenili sopstvene standarde vozačke „izvrsnosti“. Kao što se moglo predvideti, učesnici u anketama su verovali da su izuzetni vozači, ali samo u skladu sa sopstvenim definicijama dobre vožnje. Naravno, dobar deo nas smatra da je „ćale“ bio sjajan vozač, izvodeći „bravure“ za volanom. Međutim, teško da smo kao desetogodišnjaci primenjivali neke posebne kritičke standarde. Postoji još jedna, neumoljiva statistika, koja baca dodatno svetlo na čitavu tematiku, a to je da u proseku u mnogo manjoj meri gubimo živote u automobilima.

Lako je primetiti da je vožnja u današnje vreme bezbednija, što pre svega može da se pripiše napretku tehnologije, za koju tek u ovo moderno doba počinjemo da shvatamo do koje mere može živote da nam učini kvalitetnijim, i to ne samo na pojedinačnom planu, već i po pitanju celokupnog čovečanstva. Čak, nedavno je utvrđeno da je korišćenje Google mapa bolje za mozak nego što je to pamćenje ruta. Putni računari i pametni telefoni zapravo su prilično dobri u obavljanju raznoraznih računanja i obrada podataka, što bi inače trošilo dobar deo resursa našeg mozga. Oslobođen potrebe da se priseti na kojem izlazu treba da se isključimo, naš mozak je u stanju da se kreativno fokusira na različite vrste problema.

Kada svu ovu tehnologiju povežemo s mozgom, dobijamo nešto što je na koncu „pametnije“ i efikasnije, a rezultat se ogleda u tome da smo mi, dopunjeni tehnologijom, zapravo sposobni da obavimo mnogo složenije zadatke, nego što bismo mogli s našim nedopunjenim biološkim potencijalima. Možda smo nekada bili „bogovi“, ali to nikako ne znači da je kurs kojim se danas krećemo pogrešan.

Vrele Gume

Priredio: Pavle Barta