Koliko vas je pročitalo „sitna slova“ prilikom kupovine novog automobila?
Pod „novim automobilom“ podrazumevamo nešto što je poslednji „krik“ tehnologije, nešto što nudi „servise digitalnog povezivanja“, od internet radija do vremenske prognoze ili obaveštavanja o događajima u saobraćaju u realnom vremenu.
U slučaju da neko od vas zapravo čita „sitna slova“ u potpunosti, koliko se tu zapravo govori o tome kako će proizvođač iskoristiti sve podatke koje će automobil sakupiti o vama? E, tu leži problem, jer za mnoge to nije neka „bitna stvar“, bar trenutno tako stoje stvari.
Većina vozača ne zna i ne haje za to koliko proizvođači automobila saznaju o njima samima i njima bliskim osobama. To je sasvim normalno, rekli bismo. S tim u vezi, čim shvatite da većina uspešnih, distopijskih naučno-fantastičnih romana ili filmova ima neku formu „Velikog brata“ u ulozi glavnog negativca, nekoga ko nadgleda svačije živote i sledstveno tome ih kontroliše, stvari bi mogle da počnu da se menjaju u vašoj glavi.
Da bismo vam dali uvid u obim krađe podataka od strane proizvođača automobila poslednjih godina, pozvaćemo se na kolumnistu Washington Posta zaduženog za tehnologiju, Džefrija A. Faulera, koji je doslovno rastavio Chevrolet Volt iz 2017. uz asistenciju kompanije pod imenom ARCCA, specijalizovanom za rekonstrukciju saobraćajnih nezgoda i forenzičku analizu.
Uz pomoć laptopa, specijalnog softvera, gomile štampanih proča i desetine priključaka, Džejms Mejson iz ARCCA, uspeo je da otkrije mnoštvo međusobno povezanih kompjutera, koji mogu da generišu do 25 gigabajta podataka po času iz svih senzora vozila.
On je otkrio stvari poput mogućnosti pronalaženja lokacije automobila u svakom datom momentu, podataka o tome kako je vožen, listinga telefonskih poziva iz automobila, kontakata s adresama, elektronske pošte, pa čak i fotografija kontakata.
Da bi stvari bile još interesantnije, Mejson je takođe izvukao podatke iz polovnog Chevroletovog info-zabavnog sistema, koji je kupio na eBayu. Navodno, prethodni vlasnik je redovno zvao kontakt pod imenom „Sweetie“, obično je kupovao benzin na „Gulf“ benzinskoj stanici, frekventno je obedovao u restoranu „China“ i koristio Samsung Galaxy Note telefon. Lična fotografija „Sweetie“ takođe može biti izvučena iz sistema.
„Haker“ ARCCA je takođe obelodanio da je provalio u Fordove automobile, koji registruju svoju lokaciju čak i kada se navigacioni sistem ne koristi, a većina vlasnika definitivno nije svesna toga.
Da bismo dobili širu sliku, navešćemo da samo General Motors ima oko 11 miliona automobila opremljenih 4G-LTE konekcijom, dok uglavnom svi Audijevi, BMW-ovi, Toyotini, Volkswagenovi i Mercedesovi modeli mogu u specifikacijama imati ugrađenu internet konekciju.
Najnoviji Teslini puleni, ne samo da su konstantno povezani s proizvođačem putem interneta, već takođe mogu prikupljati video materijal svog okruženja, a i nisu jedini koji su sposobni za to.
Čitavo mnoštvo senzora i kamera u modernim automobilima može u kontinuitetu slati šifrovane podatke nazad u servere proizvođača, koji se mogu ponašati kao vlasnici svega toga i raditi s tim „materijalom“ šta god hoće.
Šta je ono najgore što se može desiti? Na prvom mestu, ovo može da pruži neželjeni, zaobilazni pristup vašim privatnim stvarima koje obavljate vašim ličnim automobilom. Već znamo da moderni četvorotočkaši mogu biti „hakovani“, a „Internet stvari“ (IoT) može da otvori vrata potpuno novom vidu pretnji.
Uz pomoć daljinskog „hakovanja“ ne samo što neko može otvoriti vrata vašeg vozila, već ga može kontrolisati, budući da brojni novi modeli dolaze s elektronskim kontrolama, što znači da su u suštini roboti na točkovima.
Ovde ne govorimo o nekoj „Terminator“ priči i pobuni robota, bar ne za sada, već treba imati u vidu da nivo 3 SAE autonomne vožnje samo što nije stigao. Zajedno s ovom novom tehnologijom, doći će i potencijalno neprijatne posledice, gledajući iz ove perspektive.
Ko zapravo kontroliše gde se svi ti podaci iz današnjih automobila generišu i kako će biti upotrebljeni? Za sada nema jasne pravne regulative po tom pitanju, koja nedvosmisleno zabranjuje proizvođačima automobila da ih prodaju trećem licu. Takođe, nema načina da saznamo da li serveri proizvođača automobila takođe mogu da budu „hakovani“.
Primera radi, ukoliko imate plaćen OnStar servis, koji je Opel svojevremeno neprestano reklamirao, takođe imate pristup onlajn pijaci, gde vaše vozilo može da se poveže direktno na aplikacije trećeg lica u svrhu naručivanja pice, namirnica ili bilo čega drugog.
Pa, IoT je sjajna stvar, reći će neko, olakšava život, štedi vreme… To je definitivno tačno. Ne kažemo da treba da se vraćamo na računaljke i digitrone da bismo nešto izračunali, niti na javne telefonske govornice da bismo nazvali voljene osobe, ali bi ipak trebalo da imamo na umu i potencijalno loše stvari koje napredna tehnologija može da donese. Zaštita privatnosti mora da bude osnovno ljudsko pravo, bez obzira koji proizvod odlučimo da koristimo.
Vrele Gume
Priredio: Pavle Barta