Zarobljenik sopstvenih vrednosti
Bugatti Royale, takođe poznat kao Type 41, je (i u bukvalnom smislu) jedinstven automobil, koji se kotira visoko na listi najvrednijih automobila ikada prodatih na aukcijama.
Većina rekorda za najskuplja vozila prodata na aukcijama je postignuto u poslednjih nekoliko godina. Postoji nekoliko razloga za to, ali klasični automobili danas jednostavno vrede više nego ikada. Ipak, 1987. godine je jedan kupac platio toliko visoku sumu za 1931 Royale da je rekord tek nedavno potučen.
Arogantni La Royale
Samo ime i godina kreiranja Royale modela govori dosta o njegovom nastanku. To je bio automobil namenjen isključivo kraljevskim porodicama, i to baš u vreme kada su one nestajale sa mape širom Evrope. Na kraju, nijedan Royale nije prodat kraljevskim porodicama, što zbog činjenice da je u tadašnje vreme bio duplo skuplji od Rolls-Roycea, što zbog toga što je bio previše arogantan i pompezan za tadašnje ukuse.
Iako je nezvanična priča da ih je proizvedeno 7 do čak 8, sa sigurnošću se zna za postojanje 6 komada Royale modela proizvedenih između 1926. i 1933. Španski kralj Alfonso je bio poručio jedan primerak ali je 1928. godine svrgnut sa vlasti pre nego što je uspeo da preuzme automobil. Bugatti nije uspeo da isporuči prvi automobil kupcu sve do 1932. godine kada je prvi primerak isporučen Armandu Esdersu, francuskom kreatoru.
Isprva je planirana serija od 25 komada a koliko je Ettore Bugatti isprva imao jake principe govori i to da je odbio porudžbinu za Royale od albanskog kralja Zoga, a kao razlog su navedeni očajni maniri za stolom! Usled ovolikog nivoa snobizma, ni ne čudi pravi razlog kreiranja Bugatti Royala a koji je bio iz čistog inata. Legenda kaže da je Ettoreu prišla jedna engleska dama sa rečima da je za nju Rolls-Royce superiornija mašina od Bugattija te je, njoj u inat, Ettore kreirao model Royale kako bi je ućutkao. Na kraju, samo 3, od 6 proizvedenih, Royala su prodati dok su preostala 3 bila sakrivena do završetka II svetskog rata. Svih 6 komada, koji inače imaju različite karoserije i nazive, su preživeli do danas, dok je prototip uništen 1931. godine. Nazvani su Coupe Napoleon, Coupe de ville Binder, Cabriolen Weinberger, Limousine Park-Ward, Kellner Coupe i Berline de Voyage i svaki je bio drugačije karoserijske forme, od poluotvorenih limuzina do sportskih kupea, dok su pojedini primerci više puta menjali karoserije. Zapravo, na 6 šasija je do sada, vremenom kako su menjali vlasnike, montirano ukupno 11 karoserija. Zanimljivost je da im se volan nalazi na desnoj strani, uobičajena postavka za uglavnom sva luksuzna vozila u Francuskoj pre II Svetskog rata.
Najsuperiorniji u pogrešno vreme
S obzirom na „Veliku depresiju“ koja je tada tresla svet, i ne predstavlja šok što Bugatti nije uspeo da proda više vozila. Sama šasija je stajala 30.000 dolara (370.000 dolara u današnjoj vrednosti), dok je sa Kellner Coupe karoserijom dostizala brojku od 45.000 dolara (560.000 dolara). Nije do činjenice da Royale nije bio impresivan automobil. Prvo se mora priznati da je automobil bio izuzetno masivan, težio je gotovo 3,2 tone. Imao je međuosovinsko rastojanje od čak 4,3 metara, dužinu do neverovatnih 6,4 metra i visinu haube od 1,5 metara, čineći ornament oblika propetog slona na vrhu hladnjaka da bude u visini očiju! To je za petinu duže od današnjeg Rolls-Royce Phantoma i za četvrtinu teže. Inače, ornament je kreirao Ettoreov mlađi brat, poznati skulptor, Rembrandt. Točkovi su promera 24 inča dok se doboš kočnicama upravlja spregom sajli.
Ipak, najimpresivniji detalj na Bugatti Royalu je njegov motor, prvobitno konstruisan kao avionski motor, poznat kao U-16. Bugatti ih je ugrađivao u svoje automobile u išćekivanju dogovora sa francuskom vladom oko isporuke za njenu avijaciju, a koji se nikada nije materijalizovao.
Sam dizajn motora je bio čudan, sa, u suštini, dva redna osmocilindarska motora koji su koristili isti karter ali odvojene radilice. Prednost ovoga je bila ta što je Bugatti mogao da razdvoji motor i koristi ga kao redni osmocilindarski. I pored toga je motor bio težak, kao i sve ostalo na Royalu. Redni osmocilindraš zapremine 12,8 litara (motor ugrađen u prototip i Coupe Napoleon je imao zapreminu 14,7 litara), imao je 3 ventila po cilindru, jednu bregastu u glavi motora i jedan karburator, proizvodeći oko 300 KS, odnosno oko 785 Nm obrtnog momenta . Motor je bio ogroman i po dimenzijama, protežući se 1,4 metra u dužinu i 1,1 metar u visinu a težio je neverovatnih 350 kg!
Na kraju je ovaj motor bio zaslužan za spas Royale modela od komercijalnog neuspeha. Kako je proizveo 23 motora više nego što je imao automobila u koje bi ih ugradio, Bugatti je sagradio lokomotivu koristeći preostale motore,. Prototip mu je obezbedio ugovor sa SNFC, francuskom nacionalnom železničkom kompanijom te ih je ukupno 79 proizvedeno što je Bugattiju donelo čitavo bogatstvo. iz tog razloga je proizveo još 189 motora, ugrađivajući 2 do 4 motora u svaku lokomotivu. Lokomotive su ostale u upotrebi do ’60-ih godina uz držanje svetskog rekorda od prosečnih 196 km/h tokom 70 km.
U automobilskom svetu, tek sa modelima Type 46, 50 i 57 je Bugatti uspeo da pokoru svet ultra ekskluzivnih automobila.
Par frižidera za najvredniji Bugatti
Peti proizvedeni primerak, nazvan Kellner, koji drži rekord najvrednijeg Royale automobila, je imao čudnu istoriju. Karoserista Kellner je kreirao karoseriju sa dvoje vrata sedan oblika u koju je moglo komotno da sedne 4 putnika a prvobitno je bio prikazan na Olympia show manifestaciji u Londonu 1932. godine. Dužine oko 6 metara i mase oko 3 tone, pomoću trostepenog manuelnog menjača je postizao maksimalnih 160 km/h.
Nakon skrivanja na imanju Ettorea Bugattija tokom II Svetskog rata, 1950. godine je zajedno sa još jednim Royale modelom (poznatim kao Berline de Voyage kojeg je novi vlasnik prodao 1986. godine) prodat američkom trkačkom vozaču Briggsu Cunninghamu. Naime, nakon dolaska u Francusku, Briggs je upoznao L’Ebe, cerku Ettorea, koja je pristala da proda 2 od 3 zazidana Buggatija na svom imanju. Treći neprodati primerak, dramatični Coupe Napoleon, je još neko vreme ostao u njihovom posedu.
Za ovaj par automobila, Cunningham je dao 3.000 dolara i 2 General Electrics frižidera! Treba napomenuti da je u Francuskoj 1950. frižidere bilo gotovo nemoguće kupiti te su bili mnogo vredniji nego što se isprva čini. I pored toga, mora se priznati da je Cunningham prošao bolje u ovoj kupoprodaji. 1987. je prodao automobil za 8,7 miliona dolara (20 miliona dolara danas). Još nekoliko puta je automobil promenio vlasnike dok nije došao u ruke japanske korporacije Meltec Corporation, 1990. godine. Tu je ostao do 2001. kada je prodat nepoznatom švajcarskom kolekcionaru iako je poslednjih godina prikazivan na raznim manifestacijama od strane švajcarskog brokera Lukasa Hunija.
I dalje u vrhu
Danas, ime Bugatti je vaskrsnuto i ponovo predstavlja sinonim za vrhunski inženjering. Ova inkarnacija Bugattija (uz onu prethodnu početkom 90-ih) je fokusirana više na performanse nego luksuz, iako je i to bio prvobitni cilj Ettorea. Glasine su da Bugatti već razvija novi luksuzni model, Galibier, gde je koncept već predstavljen 2009. Predstavljanje konačnog modela se konstantno odlaže te ostaje neizvesno da li ćemo uopšte videti serijski model. Svako novo rukovodstvo Bugattija je donosilo svoje viđenje Galibiera te su izmene u dizajnu kostantne kako bi opravdao ime koje nosi.
Uz to, u vreme kada su ekologija i niska potrošnja prioritet bez obzira na poreklo, i jedan Bugatti se okrenuo tim tendencijala te za naslednika Veyrona priprema hibridni hiperautomobil.
