Online plus

UBER

263Pregleda

U koži UBER vozača

U razvijenim zemljama gubitak posla često nameće prekvalifikacije i razne kurseve, kako bi se izbegao Biro za zapošljavanje i brzo pronašle nove aktivnosti. Profesionalni vozač jedna je od na prvi pogled interesantnih alternativa, posebno ukoliko se živi u prestonici turizma zvanoj Pariz

Nakon više od četvrt veka boravka i radnog staža u Gradu svetlosti, dole potpisani okusio je “Chomage” (nezaposlenost)! Postao sam tako po prvi put “Chomeur” (čita se šomer), što u Francuskoj označava osoba koje je na Birou za zapošljavanje, od kojeg dobija nadoknadu od nekih 75 % od neto plate koju je imao u proteklim godinama. Ukoliko je osoba mlađa od 55 godina, ima pravo na maksimalno dve godine ove nadoknadne, odnosno tri za starije, kao u mom slučaju. Lepo, kažete, sasvim dovoljno da se jadni Chomeur snađe, odnosno pronađe novi posao. Tačno, samo kada je istih oko pet miliona (samo u Francuskoj), i kada vas sa 45-50 godina smatraju otpisanim za profesionalne aktivnosti, šta može da očekuje moja malekoste sa desetak više? Ništa ili gotovo ništa, posebno jer Biro za zapošljavanje, suprotno svom imenu, nema nikavu ulogu u traženju posla. Funkcija ove institucije je savetodavnog i administrativnog karaktera, s tim da ima sva prava da proveri da li ste aktivni u traženju profesionalnih aktivnosti, i da u vam u suprotnom privremeno ili trajno ukine pomoć. OK, pa kad je već tako, rekoh sebi pre par godina, opet ćeš morati u školu Rajkoviću…

Kako se rodio UBER u Parizu
Ne tako davno, recimo 2015. godine postojala je ogomna potražnja sa profesionalnim vozačima, jednim delom i zbog fenomena zvanog UBER. Ova američka kompanija započela je 2012. godine ekspanziju u Francuskoj, a sve zbog nedovoljnog broja taksi vozila u Parizu. Priča vam je možda poznata (ko zna koliko je istinita), navodno je osnivač kompanije izvesni Travis Kalanick 2009. godine bio u Parizu na nekakvom salonu, i u nemogučnosti da uhvati taksi (ima ih 19.000 registrovanih), po povratku u Kaliforniju odlučio sa još par prijatelja da napravi mobilnu aplikaciju koja “svima omugćava da budu taksisti”. Da se razumemo, ideja je nova, iako u svim razvijenim zemljama već decenijama postoje specijalizovane kompanije za prevoz putnika. Da, samo ove su funkcionisale po principu rezervacije (telefon ili mail) i uglavno su bile namenje imućnoj klijanteli. Znate ono doček na aeodromu, vožnja do hotela sa pet zvezdica, pa do elitnih butika i renomiranih restorana. Poveden tom idejom, uz finansijsku pomoć bivše firme (imali su obavezu da mi plate prekvalifikaciju nakon otkaza), upisao sam se u renomiranu školu “Chabe limousine”, za bagatelnih 3.500 evra i staž u trajanju od 3 meseca. Po završetku kursa, ukoliko su prođu testovi iz poznavanja istorije, turizma, engleskog, vožnje…”đaci” dobija profesionalnu dozvolu nazvanu VTC (voiture de transport avec chauffeur), ili u prevodu automobil za transport sa šoferom.

Sve je striktno pod kontrolom države, počevši od lekarskog pregleda i provere da li je kandidat osuđivan, pa do izdavanje dozvole od strane francuske prefekture.

Dolazak Ubera uneo je pometnju u sve strukture, iz prostog razloga što su šoferi mogli postali svi koji su u džepu imali vozačku dozvolu, pa čak i bez nje…

Krenimo redom. Nakon USA, Francuska je bila praktično prva evropska država gde je Uber započeo svoje aktivnost. U startu, u Parizu je bilo registrovano svega šezdesedak vrhunskih limuzina koje su koristile njegovu aplikaciju. Podrazumeva se da Uber nije zaposlio svoje šofere i kupio lumuzine, već je, kao i dan danas, sklopio ugovor sa specializovanim firmama. Ove dakle poseduju sve neophodno (vozila i vozače), a Uber obezbeđuje klijente. Dve godine kasnije, američka kompanija lansira UberX, odnosno ekonomičniju verziju aplikacije, koji nudi iste usluge ali sa manje prestižnim automobilima i uz nižu cenu.

Sam svoj gazda
Ekspanzija se nastavlja 2014 god, kada se pojavio UberPool, koji dozvaljava vožnju više putnika, “pokupljenih” usput, sa još popularnijim cenama. No vrhunac “bezobrazluka”, koji je pokrenuo talas štrajkova i sukobe sa taksistima, nastupio je 2015 godine, lansiranjem aplikacije UberPOP! O čemu se radi? E uz ovu aplikaciju bukvalno svako je mogao postati šofer, sve što je trebalo je privatni automobil (bilo koje kategorije i starosti) i smartfon.

Dakle ukoliko želite dopunsku zaradu, nista lakše do uskočiti u svoj automobil i recimo vikendom prevoziti turiste i mlade koji izlaze iz diskoteka (perod kada hronično nedostaje taksista)

Cena vožnje je skoro simbolična, na nivou jednog pića…

Ovo je bila kap koja je prelila čašu, udruženje taksista i pre toga je sa podozrenjem i negodovanjem gledalo na ovakav vid nelojalne konkurencije. Usledile su blokade puteva i aeodroma, tuče sa Uber i VTC vozačima i paljenje vozila, ma pravi mali građanski rat, koji je naterao tadašnju Vladu da se umeša. Ukoliko ste se stavili na stranu Ubera, znajte da je vožnja jeftinija jer Uber državi u kojoj radi (osim SAD gde je registrovan) ne plaća porez. Kada od taksi cene odbijete poreze i doprinose, cena je približno ista, odnosno u određenim okolnostima (o tome malo kasnije) i znatno viša. Drugim rečima, taj deo vaše vožnje koji ne platite (budžetu svoje države, kroz porez) plaćaju svi ostali poreski obveznici. Upravo to je najvažniji razlog zbog kojeg su Uber zabranili u mnogim gradovima u EU ali u SAD…
Ma baš me briga za porez, neka država brine o tome, može da kaže svaki korisnik Ubera, ili bilo koje druge slične aplikacije koja propagira “slobodnu vožnju”.

Utaja poreza nije jedina problematična stavka, tu je pre svega pitanje bezbednosti samih korisnika

U slučaju saobraćajke, odnosno povrede putnika, ovi nemaju ni približnu pravnu zaštitu kao u regularnom javnom prevozu. No francuske vlasti nisu želele biti radikalne kao u pojedinim evropskim državama, te su ubrzo zabranile samo UberPOP, i ujedno uvele malo više reda u čitavu delatnost. Radi se pre svega o strožijoj kontroli vozača, koji od 1. aprila ove godine moraju posedovati gore navedenu VTC dozvolu. E tu na scenu stupa moja malenkost, koja se odazvala na jedan od brojnih oglasa…

Car sweet car 
Na prvi pogled sve deluje privlačno! Vozač je uredan, sako i kravata su često obavezni, vozi čistu limuzinu uglavnom u D segmentu i obećana mu je pristojna plata. Pažnja, rekao sam vozač, a ne Uber vozač, jer Uber i dalje daje samo jedna aplikacija « u digotal oblacima », za koju uzima 25 % od cene vožnje. Dakle, lepo potšišan i “ušminkan”, otišao sam na randevu sa vlasnikom jedne omanje firme od desetak vozača, sa 7-8 vozila. Dočekaše me kao Mesiju, jer sve se dešava upravo u trenutku kada na snagu stupa zakon o obaveznoj profesionalnoj dozvoli VTC. Par vozača odmah je izgubilo posao (nisu je imali), te se već sutradan nađoh u jednom crnom VW Passatu, vidljivo obeleženim specijalnim crvenim nalepnicama na prednjoj i zadnjoj “šoferšajbni”. Da se razumemo, nisam baš početnik, tokom kursa u navedenoj školi imao sam mesec dana prakse, kada sam išao po pojedine klijente sa unapred pripremjenim putnim nalogom. Ovo je vrlo važna stavka, bilo koji privatni šofer, sa ili bez Uber aplikacije, mora da ima dokaz da je putnik poručio vožnju! To je i principijalna razlika u poređenju sa taksistima, koji mogu da ih “pokupe” bilo kada i bilo gde!

Privatni šofer ne sme da ukrcava putnike nasumice, njegova vožnja u 99 % slučajeva unapred je plaćena kreditnom karticom

Dakle zaposlen sam u potpuno legalnoj i registrovanoj firmi, koja može da ima svoje sopstvene klijente, no u nedostaku istih koristi Uber aplikaciju ili neku drugu (sada ih ima poprilično). Kako je dobiti? Lako, dovoljno je otići u predstavništvo Ubera, nakon provere podataka (VTC dozvola), instalira se program na smartfon. Ko ima volje i mogučnosti da otvori sopstvenu firmu, nakon što se registrovao i nabavio vozilo, može se isto tako obratiti Uberu i koristiti njihovu aplikaciju. Priznajem, jedno vreme sam se zanosio ovom idejom, no u tom slučaju odmah gubim pravo na nadoknadu sa Biroa za nezaposlene.

Čim se postane “mali privatnik”, država ostavlja građanina da se snalazi kako zna i ume

A konkurencija je ogromna, nebrojeni su slučajevi čistog “preživljavanja”, nakon sto se poplaćaju svi troškovi… Prihvatanjem posla pošteđen sam te brige, jer firma koja me je zaposlila daje vozilo, gorivo i klijente, moje je “samo” da vozim. Da, da ali bez minimalne i zagarantovane plate, radi se isključivo na procenat! A procenat je mali, nakon što se Uber “ogrebe” za navedeni deo, od onoga šta ostane mojih je 30 %. Kako su mi odmah stavili do znanja, da bih bio profitabilan za “gazdu” i sebe, dnevno treba da zaradim oko 200-250 evra. U startu to mi nista ne znači, jer ne znam cene vožnje.
Vrlo brzo sam se uverio da u kolima moram provesti barem desetak sati, i to 5-6 dana nedeljno ukoliko želim biti « profitabilan »

Dan prvi
Piter (tako me zovu u Francuskoj), da li više volite da radite danju ili noću, upita me big Boss? Ma kakva noć, noć je za spavanje, mator sam za ja te egzibicije. OK, onda krećes oko 06 časova ujutru, pa ćeš u 18 h predati vozilo kolegi, jer “veslate” u dvojcu.

Jadan VW Passat, ne gasi se praktično 24 sata, nakon nepunih godinu dana na kilometar satu već je 80.000 km. Zaista sjajno se drži, sedišta nisu razvaljena, motor živahan a amortizeri pristojno apsorbuju udarne rupe i “ležeće policajce”

Pored automobila, neophodno sredstvo za rad je i smarfon. Ugrađenu aplikaciju treba staviti u On-line poziciju, da bi samo par minuta kasnije telefon zazvonio. Mora se reagovati odmah i potvditi prijem, inače nakon 5-6 sekundi aplikacija će pronaći drugog vozača u blizini. Na ekranu se vidi samo ime potencijalnog putnika i njegova pozicija, ne i gde želi da ga prebacite. Posve namerno, jer je u prošlosti i ovo bilo vidljivo, te su vozači odbijali nerentabilnu vožnju. Čim se potvrdila vožnja, na scenu stupa još jedna aplikicija, poznata po imenom Waze (satelitska navigacija), koja vozača u metar tačno navodi do klijenta. U trenutku kada se potvrdi prijem putnika u vozilo, odmah se pojavljuje i adresa na koju ide, opet sve sihronizovano sa satelitskom navigacijom na telefonu. Prosto kao pasulj, tim bolje, jer sam potpuno izgubljen na periferiji Pariza, gde ni nakon tolikih godina boravka nikada nisam kročio. Kažete čudno? Pa i nije, ukoliko se zna da Pariz ima skromnih 2,2 miliona stanovnika, no sa okolinom, površine recimo kao Vojvodina, čak 12-13 miliona.

Vozač koji koristi Uber aplikaciju može da vozi gde hoće, no kako sam je uključio odmah po polasku, kontaktiraju me korisnici u okolini.

Putnici meni znaju dosta toga, zapravo mnogo više nego ja o njima. Uber im je prosledio moje podatke, hobi i ocene, koje i oni daju po završetku vožnje. Uzgred rečeno, pokupio sam samo “petice” i komentare u stilu profesionalac, ljubazan, uslužan.., što i nije čudno jer sam neposredno pre ovog posla radio dve godine kao recepcioner, u hotelu sa 4 zvezdice. Klienti ko’ klienti, ima ih simpatičnih, brbljivih, čutljivih, nervoznih, u večitoj žurbi, domaćih, stranih…, na vozaču je da se adaptira datoj situaciji. Mogu ostaviti i bakšiš, kako u novcu, tako i preko aplikacije, koji u potpunosti ide vozaču. No prvih par dana daleko sam od željene norme, iako sam dnevno uradio 15-20 vožnji. Gde je problem?

Saobraćaj ubija moral i zaradu, jer za par kilometara često treba 15-20 minuta, za šta će klijent platiti nekih 7-8 evra

Ako želim zaraditi za hleba i vode, moram biti brži i efikasniji, što za sobom povlači saobraćajne prestupe, odnosno kazne i gubitak bodova. Tek da se zna, u Francuskoj ih je maksimalno 12, i za čas se izgubili nekoliko. Od prekoračenja brzine u gradu (ograničenje između 30 i 50 km/h), pa do crvenog svetla, nepropuštanja pesaka i vožnje autobuskim trakama.

Zakon je jasan, privatni vozač ni u kom slučaju nema pravo da vozi žutom trakom javnog prevoza, za raziku od taksista. Kazna iznosi 4 poena i 135 evra!

Peki UBER radi kao dragstor 
Opa bato, po svemu vidim da ću morati da radim 10-12 sati dnevno, želim li jednu prosečnu platu od nekih 1.700 – 1.800 evra. Mnogo, posebno u gore navedenim uslovima, uz sve moguće rizike koje nosi posao. Mislim pre svega na “saobraćajke”, jer se dnevno “skokne” i više puta do dva aeodroma, udaljenih tridesetak kilometara od Pariza. Tako opet dolazimo do prednosti koje imaju taksisti, koji mogu da sačekaju i uzmu nove putnike, ne i ja. Kako sam nekoga dovezao moram nazad, jer osim što nemam nalog (kontrole su stalne i nemilosrdne), moja vožnja nije ništa jeftinija od njihove, naprotiv. Naime, ukoliko ste u poseti Parizu, znajte da od pre koju godini regularni taksisti (ne računam divlje) imaju fiksnu tarifu aeodrom/Pariz i obrnuto, u visini od 55 evra (par evra više-manje u zavisnosti od broja putnika). To nije slučaj sa Uberom, u zavisnosti od doba dana, potražnje, raznih događaja (sajmovi, manifestacije i slično) i štrajkova, mogu da podignu cene višestruko. Upravo to je bio moj slučaj, nezadovoljni najavljenom privatizacijom železničari su stupili u visemesečni štrajk (sa prekidima naravno), što je dovelo do totalnog kolapsa u saobraćaju. Ma pravi haos, zbog čega sam poželeo da probam i noćni rad. OK Piter, nema problema veli moj gazda, važno je da donosiš novce… Promenih tako i vozilo, umesto Passata eto me u BMW-u Serie 2 Active Tourer, tvrdom i neudobnom! Vozačevo sedište je u poređenju sa onim kod VW potpuno razočarenje, a i putnici nazad su kao na drvenoj klupici. Podrazumeva se da oba vozila imaju automatske menjače, apsolutno neophodne za ovakve aktivnosti. A klijenti pitate?

Radnim danom i do ponoći klijenti su normalni, često simpatični turisti, dok za vikend skupljam pijane i drogirane klince

Hoće li neko prosuti izlučevine iz želuca u vozilo, moj je najveći problem, ukoliko se vec nisu “upiškili”. Strasno, nemam ja više ni snage ni stomak za sve to, posebno jer sam u pet ujutru između sna i jave! Nakon početnog entuzijazma sve više sam skeptičan i ubeđen kako nije ovo posao za mene. Da sam mlađi desetak godina, što da ne, ovako…. Osim toga, za par meseci garantovano ću se naplaćati kazni i izgubiti dozvolu, živce i privatan život, a možda ću ga daleko bilo i nekome oduzeti nepažnjom…

Volim da vozim, nakon 20 godina bavljenja dopisničkim radom, više stotina predstavljenih vozila, 40 godina vozačkog iskustva i ko zna koliko stotina hiljada pređenih kilometar, “bacam peškir u UBER ring”!

Očekivao sam više, tačnije nadao sam se vožnji u skladu sa imenom “Chauffeur prive”. Da, zalomilo mi se da provedem i jedan dan vozeči važnog gospodina po gradu i na aeodrom, no u većini slučajeva sve se svodi na trku sa vremenom. Toalet, topli obrok i pauza da se isprave leđa, misaona su imenica, posebno kada su mi uvalili i gore navedenu aplikaciju UberPool. Setite se, više manje usput skupljaju se razni klienti koji idu u istom pravcu, koji se na kraju posvađaju ko ima prioritet. Zahvalio sam se tako poslodavcu nakon dve sedmice rada, i vratio na Biro za nezaposlene. Još jedno iskustvo više, pitam se samo koliko će ih još biti i šta je sledeće? A Pariz je toliko lep kada ste…turista!

Tekst i slike: Perica Rajković

 

 

Ostavite komentar