Život u Nemačkoj više nije bajka

Korona virus je iz temelja uzdrmao Nemačku, snovi se ruše kao kula od karata

„Koronavirus je bezmalo istovremeno stigao do svih nas. Čak su i reakcije slične. Prvo neverica, jer to se dešava samo na filmu, pa jedna vrsta kolektivne panike a onda organizacija života kakvu nismo mogli ni da zamislimo, samo tridesetak dana ranije“, ovako stanje u nemačkoj danas najkraće opisuje naš nekadašnji honorarni saradnik Srđa Bojkić, sada profesionalni vozač gradskog autobusa u nemačkom gradu Uberlingen.

Grad duhova

Grad Uberlingen, na jugozapadu nemačke, na svega 1.200 km od Srbije, nalazi se na obali Bodenskog jezera. Jezero je inače na tromeđi sa Švajcarskom i Austrijom. Turistički biser najrazvijenije nemačke pokrajine Baden – Wuertemberg.

Grad inače zimi ima 25.000 stalnih stanovnika, a tokom letnje sezone taj broj „naraste“ i do 60.000 ljudi koji žive u njemu.

Uoči korone, u punom jeku  bile su pripreme za nemačku saveznu izložbu hortikulture, centralne turističke atrakcije, koja je trebalo da traje od aprila do oktobra ove godine.

Nestvarna slika

Ovih dana slika je sasvim drugačija. Rekao bih potpuno nestvarna. Ljudi su i ovde (sa zakašnjenjem) u jednoj vrsti straha, koja bi se pre mogla nazvati nelagoda sadašnjim zbivanjima. Ali još više i briga za budućnost.

Restorani su konačno pre nekoliko dana zatvoreni, a zabranjena su i sva javna okupljanja.

Policijskog časa nema, verovatno zato što je ovde disciplina deo opšte kulture

Nemci, pogotovo oni stariji,  pridržavaju se preporuka i na ulicama ih gotovo i ne viđamo. Jedino su primetne izbeglice, pogotovo one iz Sirije. Kreću se u grupama i tvrde da im, u odnosu na ono što su preživeli da dođu do Nemačke 2015, korona virus dođe kao kijavica. Nisam siguran da je tako, ali o njima već ima ko da brine.

Skraćeno, ali sve funkcioniše

Prodavnice rade skraćeno, ali one koje prodaju hranu i higijenska sredstva su otvorene uglavnom po starom radnom vremenu.
U trgovinama povremeno nedostaje mleka, toalet papira, ubrusa i brašna, ali se svakim danom i to normalizuje.

Uredba Vlade o minimumu snabdevanja, kao i o strogoj zabrani dizanja cena je sveto pismo koje svi poštuju

Gorivo je pojeftinilo, dizel se prodaje i po 1.08 evra, ili oko 130 dinara

Nemačke granice su, kao i naše u Srbiji, sasvim zatvorene kako bi se sprečio „uvoz“ koronavirusa.

Država je odmah takođe reagovala po tri bitne osnove koje dotiču većinu stanovništva:

Prvo, ni jedan stanodavac (ovde je 80% ljudi u podstanarskom odnosu), ne sme za vreme pandemije da otkaže ugovor zakupcu, kao ni da podiže visinu zakupa.

Podstanar ima mogućnost da za vreme trajanja ovog stanja plaća kiriju koliko može, ne mora pun iznos. Po prestanku pandemije, utvrdiće se iznos duga za zakupninu, i taj iznos, zakupac je dužan da izmiri do 01.09.2022. bez kamate.

Drugo, budući da sam vozač u javnom autobuskom saobraćaju, još uvek radim jer gradski saobraćaj nije ukinut.

Vozači su potpuno odvojeni od putnika koji mogu da koriste samo srednja i zadnja vrata.
Putnici u gradskom saobraćaju nemaju obavezu kupovine karte.

Opremljeni smo maskama, rukavicama i bočicom dezinfekcionog sredstva. Međutim, realno i broj putnika je desetkovan, a stanovnici se kreću uglavnom peške ili biciklima ukoliko su zadovoljavajući vremenski uslovi.

Treće, veliki deo zaposlenih u EU, pa samim time i u Nemačkoj je prebačen na manji broj radnih sati.

Neke fabrike su totalno prestale sa radom. Mnoge delatnosti su privremeno potpuno obustavljene. Otkazi se ne dele, već su ti zaposleni prebačeni na teret nacionalne službe za zapošljavanje, tzv. Arbeitsamt.

Briga za sve zaposlene

Za vreme trajanja krize od službe rada se dobija mesečna novčana nadoknada koja je od 60 do 80 % iznosa poslednje plate.
Nama vozačima je smanjen obim rada za 30%, i polovinu te razlike ćemo dobiti od biroa rada. Tako da će nam se faktički smanjiti plata za nekih 15% što i nije tako strašno. Ali nije u svim delatnostima tako. Neki su prošli puno bolnije. Dosta zavisi od poslodavca.

Dok čekamo svi kraj pandemije, gledam i poredim Nemačku sada i pre nepunih mesec dana. Pitam se da li je moguće da se snovi sruše kao kula od karata?

U ovakvoj situaciji, ostaje nam jedino da se bodrimo međusobno i gajimo optimizam da nakon oluje stiže sunce.