Avgusta 1974., CIA je sastavila studiju o „klimatološkom istraživanju, koje se odnosi na probleme na obaveštajnom planu“.
Dijagnoza je bila dramatična. Upozorila je da će nova era ekstremnih vremenskih prilika dovesti do političkih nemira i masovnih migracija (što će zauzvrat proizvesti dodatne nemire).
Nova era, koju je projektovala američka obaveštajna agencija, ne uključuje nužno i više temperature; CIA je od naučnika mogla da čuje upozorenja vezana za globalno zahlađivanje, baš kao i zagrevanje. Međutim, smer u kojem se kretala živa na termometru nije predstavljala neposrednu zabrinutost, bio je to uticaj na političke prilike. Oni su znali za takozvana „mini“ ledena doba, seriju hladnih perioda između 1350. i 1850., koji ne samo što su doneli sušu i glad, već i ratove. Isto može da se desi s novim klimatskim promenama s kojim se suočavamo danas.
„Klimatske promene su započele 1960.“, piše na prvoj stranici izveštaja CIA-e, „ali ih niko, uključujući klimatologe, nije prepoznao.“ Siromašan rod žitarica u Sovjetskom Savezu i Indiji ranih šezdesetih, poslovično je pripisivan „lošem vremenu“. SAD je slala žito u Indiju, dok su Sovjeti devastirali stočni fond da bi imali šta da jedu a „premijer Nikita Hruščov je tiho smenjen“.
Međutim, kaže se u izveštaju, svet je ignorisao ova upozorenja, dok je svetska populacija nastavila da raste a države nastavile masovno da investiraju u energiju, tehnologiju i medicinu.
U međuvremenu, „čudne“ vremenske (ne)prilike su se nastavile, prebacujući se na zapadnoafričke zemlje u pojasu ispod Sahare. Ljudi u Mauritaniji, Senegalu, Maliju, Burkini Faso, Nigeru i Čadu, „postali su prve žrtve klimatskih promena“, ali su njihove teškoće bile zamaskirane drugim problemima, dok bogatiji deo sveta jednostavno nije obraćao pažnju na to. Kako su efekti klimatskih promena nastavili da se šire na druge delove sveta, ranih sedamdesetih smo imali suše, propadanje useva i poplave u Burmi Pakistanu, Severnoj Koreji, Kostariki, Hondurasu, Japanu, Filipinima, Ekvadoru, Sovjetskom Savezu, Kini, Indiji i SAD. Međutim, mali broj ljudi je bio voljan da u svemu vidi obrazac: „Naslovne strane širom sveta pričaju priču koju još uvek ne razumemo u potpunosti ili s kojom niko ne želi da se suoči“, kaže se u izveštaju.
Ova tvrdnja da niko nije obraćao pažnju nije u potpunosti tačna. Neki naučnici su već izvesno vreme upozoravali na rastući problem. O tome se pisalo u štampi i komentarisalo na televiziji, pa čak je i predsednik SAD, Lindon Džonson, 1965. progovorio o tom problemu.
Nekoliko meseci pre nego što je izdat izveštaj CIA-e, američki državni sekretar, Henri Kisindžer, obratio se Ujedinjenim nacijama pod zastavom primenjene nauke, u vezi s „problemima čijem je nastanku doprinela upravo nauka“, izrazivši zabrinutost da su najsiromašnije nacije ugrožene „mogućnošću klimatskih promena u monsunskom pojasu, a verovatno i širom sveta“.
Ipak, autori izveštaja su pogodili poentu: klimatske promene nisu privukle dovoljnu pažnju javnosti, što je za posledicu imalo odsustvo akcije u diskusijama. Nije došlo do kolektivnog osvešćivanja javnog mnjenja, niti se bilo ko potrudio da mu doprinese.
Mada je inicijalno bio predviđen da bude tajni dokument, izveštaj CIA-e je završio u New York Timesu nekoliko godina kasnije. U februaru 1977., na problem sagorevanja fosilnih goriva se gledalo kroz prizmu naftne krize a ne gladi koja je pogodila brojne siromašne zemlje. Klimatska kriza se možda još uvek čini dalekom, „kontemplirao“ je New York Times, ali budući da Amerikanci osećaju teškoće neuobičajenih vremenskih prilika u kombinaciji s nestašicom nafte, možda bi moglo da dođe do nekih promena? Američka publikacija je izvestila da se i energetski i klimatski eksperti nadaju „da je aktuelna kriza dovoljno oštra i prisutna da motiviše interesovanje i planiranje, neophodno da bi ljudi počeli da se bore protiv ovih dugoročnih problema, pre nego što stvari postanu mnogo gore“.
Pa ipak, ako ništa drugo, raspravu o klimatskim promenama u finalnoj trećini 20. veka karakterišu u jednakoj meri i odlaganje i zabrinutost, jer analitičari CIA-a su (ne)namerno propustili da primete uzvraćanje udarca naftne imperije.
Kada je trebalo kreirati plan za odlaganje akcija vezanih za borbu protiv klimatskih promena, „spin doktori“ su za svoju građu mogli nažalost da pronađu materijal unutar same naučne zajednice.
Mladi diplomac s Kolumbija Univerziteta, Stiven Šnajder, zaključio je 1976. da je vreme da neko iz klimatološke branše konačno popusti. On je želeo da formira istraživački projekat koji bi mogao da napravi razliku. Dok se družio s kolegama na Nasa Godard institutu za svemirske studije, ušao je u diskusiju o klimatskim modelima. Malo je reći da je bio inspirisan: „Koliko je uzbudljivo bilo to što ste zapravo mogli da napravite simulaciju nečega tako ’ludog’ poput planete Zemlje, a zatim kontaminirati model i uviđati šta bi moglo da se desi, i na taj način pronalaziti potencijalno pozitivan uticaj na politiku.“
Nakon godina udarnih članaka o sušama i gladi, Šnajder je uvideo da je došlo vreme da se popularna nauka pozabavi opasnostima koje mogu da prouzrokuju klimatske promene. Njegovi napori su rezultirali knjigom koju je izdao 1976., „The Genesis Strategy“. Mada je želeo da izbegne sopstveno pozicioniranje i svrstavanje na bilo koju stranu (gde je jednu nazvao „proroci propasti“ a drugu „preterani optimisti“), smatrao je da je važno da se privuče pažnja ljudi u vezi s klimatskim promenama.
U tome je i uspeo, uz odobravanje od strane čuvenog fizičara, Karla Sagana, pozitivne kritike u Washington Postu i New York Timesu i poziv da se pojavi u emisiji Tonight Show Džonija Karsona. Naravno, to je izazvalo reakciju tradicionalista, koji su smatrali da to nije način na koji treba da se bavi naukom. Šnajderova knjiga je doživela oštar napad Helmuta Landsberga, koji je bio direktor kancelarije za klimatologiju Meteorološkog zavoda, i u to vreme ugledni profesor Univerziteta u Merilendu.
Landsberg je uradio recenziju knjige za Američku geofizičku uniju, nazvavši je „rasplinutom mešavinom nauke, prirode i politike“, „multidisciplinarnom kako je obećano, ali i vrlo nedisciplinovanom“. Landsbergu se nije svidelo ono što je u Šnajderu video kao aktivistički duh, smatrajući da bi naučnici koji se bave klimom trebalo da ostanu van žiže javnosti, posebno kada je reč o neizvesnosti vezane za klimatsko modeliranje. Landsberg se zabrinuo da bi Šnajder mogao da ugrozi kredibilitet klimatologa, rekavši da je za njih bolje da prikupljaju podatke kako bi ispeglali što više neizvesnosti, upućujući političare u stvar isključivo iza zatvorenih vrata, i to samo kada je preko potrebno. Kao primer prvoklasnog naučnog zakerala, Landsberg je svoju kritiku zaključio napomenom da Šnajder zagovara kandidovanje naučnika za javne funkcije, te da bi bilo najbolje da to i sam pokuša, s tim što bi trebalo, ako već želi da bude ozbiljan naučnik, da mu se predloži da provodi manje vremena odlazeći na veliki broj sastanaka i radionica, što čini često, i umesto toga se pridruži naučnoj biblioteci. Vrlo dobro znamo da se ovakvim „strelicama“ pribegava kada ponestane argumenata.
Ovde se delimično radilo i o sukobu generacija. Šnajder je pripadao mlađoj, buntovnijoj struji, srećnoj što nauku približava javnosti. Za razliku od njega, Landsberg je karijeru proveo pažljivo sarađujući s vladom i vojskom, u prevodu iza zatvorenih vrata, i plašio se da bi javni upliv mogao da poremeti osetljivi balans tog odnosa. Štaviše, kulturne norme ponašanja u naučnoj zajednici, koje nalažu da se „dobar“ naučnik čuva i izbegava bilo šta što iz daleka miriše na eksponiranje, bile su duboko usađene u nju samu. Landsberg nije bio jedini etablirani meteorolog kojem se „dizala kosa na glavi“ na pažnju javnosti usmerenu ka klimatskim promenama. Neki su se osećali nelagodno zbog spomenute „eksponiranja“, dok drugi nisu imali poverenja u nove tehnologije, discipline i pristupe.
U Velikoj Britaniji, šef meteorološke kancelarije, Džon Mejson, nazvao je zabrinutost u vezi s klimatskim promenama „pojavom u trendu“, pokušavši da „razotkrije alarmantne stavove u SAD“. On je 1977. održao govor u Kraljevskom društvu za umetnost, ističući da su klimatske oscilacije oduvek postojale i da nedavne suše nisu bez presedana.
On se složio da ako nastavimo da eksploatišemo fosilna goriva po tekućoj stopi, mogli bismo da imamo otopljenje od jedan stepen, koje je smatrao „značajnim“, i to u narednih 50 do 100 godina, ali u celini gledano, po njemu je atmosfera sistem koji upija sve čime ga opteretimo. Pored toga, kao i mnogi njegovi savremenici, i on je mislio da će čovečanstvo svakako preći na nuklearnu energiju. Pišući članak za Nature, Džon Gribin je opštu poruku opisao kao „ne paničite“. On je uverio čitaoce da nema potrebe da slušaju „proroke propasti“.
Međutim, promene su dolazile, a pokrenuće ih spoj etabliranih naučnika i aktivista. Opskurni izveštaj Američke agencije za zaštitu životne sredine o uglju, iz 1978., završio je na stolu Rejfa Pomeransa, lobiste grupe „Friends of the Earth“ u Vašingtonu. U njemu se spominjao„efekat staklene bašte“, s napomenom da bi fosilna goriva mogla da imaju značajan i štetan uticaj na atmosferu u narednih par dekada.
On se raspitivao u kancelariji u vezi s dotičnom temom, da bi mu neko predao nedavni novinski članak geofizičara Gordona MekDonalda. MekDonald je bio visokorangirani američki naučnik, koji je šezdesetih godina radio na programu modifikacije vremena, kao savetnik predsednika Džonsona. Napisao je esej pod nazivom „Kako uništiti životnu sredinu“ 1968., zamišljajući budućnost u kojoj su ljudi rešili pretnju od nuklearnog rata, ali su zato veponizovali vreme. Upravo je kasnije mogao tome da svedoči, kako ljudi uz pomoć ekstremnih vremenskih prilika uništavaju planetu, ali nenamerno, ne kao sredstvo ratovanja, već prosto daljim sagorevanjem fosilnih goriva.
Ono što je još važnije je da MekDonald takođe bio „Džejson“, član tajne grupe elitnih naučnika, koja se redovno sastajala u cilju savetovanja vlade, van očiju javnosti. Grupa „Džejson“ se sastajala da diskutuje o ugljen-dioksidu i klimatskim promenama u letnje doba 1977. i 1978. MekDonald se pojavio i na američkoj TV, gde je pružio argumente o globalnom zagrevanju.
Možemo pretpostaviti da je došlo do izvesnog kulturološkog sukoba između Pomeransa, lobiste iz „Friends of the Earth“, i MekDonalda, tajnog vojnog naučnika, ali su oni zapravo činili moćan tim. Omogućen im je sastanak s Frenkom Presom, naučnim savetnikom američkog predsednika, koji je sa sobom poveo kompletno visoko rukovodstvo Američke kancelarije za nauku i tehnologiju. Nakon što je MekDonald izneo svoj slučaj, Pres je rekao da će zamoliti bivšeg šefa Departmana za meteorologiju u MIT-u, Džula Černija, da ga analizira. Ukoliko Černi kaže da klimatska apokalipsa dolazi, rekao je on, predsednik će preduzeti potrebne korake.
Černi je okupio tim naučnika i zvaničnika, zajedno s njihovim porodicama, u velikoj vili u Vuds Houlu, na jugozapadnom obodu Kejp Koda. Njegov zadatak je bio da okupi naučnike iz oblasti klimatologije u cilju ispitivanja „Džejsonovog“ izveštaja, a ujedno je pozvao dva vodeća stručnjaka u modeliranju klime, Džejmsa Hensena iz Godard instituta za svemirske studije pri Kolumbija Univerzitetu i Sjukuroa Manabea iz Laboratorije za geofizičku dinamiku fluida iz Prinstona. Plan je bio da njih dvojica predstave detaljnije rezultate modela koje su kreirali.
Naučni simpozijum je održan u odvojenom zdanju vile, a naučnici su razmešteni za pravougaono aranžiranim stolovima u sredini, dok su politički posmatrači bili oko njih. Modeli Hensena i Manabea su nudili nešto drugačija upozorenja vezana za budućnost, da bi Černijeva grupa na kraju odlučila da razluči razlike. Naučnici su smatrali da sa sigurnošću mogu reći da će se Zemlja u narednom veku zagrejati za oko 3 stepena Celzijusa plus/minus 50 odsto, što znači da bi se zagrevanje našlo u okviru između 1,5 i 4 stepena Celzijusa. U izveštaju iz 1979., časopic Science je objavio: „Predviđanja za sudnji dan nemaju greške“.
Do sredine sedamdesetih, najveća naftna kompanija na svetu, Exxon, počela je da se pita da li bi klimatske promene mogle konačno da stignu na politički dnevni red i samim tim počnu da se upliću u njeno poslovanje? Možda je upravo to Kisindžer imao na umu tokom svog govora, kao i Šnajder kada je gostovao u Tonight Showu. Možda se godina 2000., tačka posle koje su naučnici upozorili da će se stvari pogoršati, nije činila tako dalekom.
U leto 1977., Džejms Blek, jedan od vodećih naučnih savetnika u Exxonu, napravio je prezentaciju efekta staklene bašte najvišem rukovodstvu kompanije. Ovo je bila velika stvar: funkcioneri tog ranga bili bi isključivo zainteresovani za nauku koja bi uticala na krajnji rezultat. Iste godine, kompanija je angažovala Edvarda Dejvida Džuniora da vodi njene istraživačke laboratorije. O klimatskim promenama je saznao radeći kao savetnik Niksona. Pod Dejvidom, Exxon je počeo da gradi mali istraživački projekat vezan za ugljen-dioksid. S godišnjim budžetom od milion dolara, bio je mali po Exxonovim standardima, koji je trošio 300 miliona dolara na velika istraživanja.
Decembra 1978., Henri Šo, naučnik koji je vodio Exxonovo istraživanje o ugljen-dioksidu, napisao je pismo Dejvidu u kojem kaže da kompanija „mora formirati naučni tim“, koji može na kritički način proceniti nauku koja se bavi ovom temom“ i „koji će moći da iznese loše vesti korporaciji, ukoliko ih ima“.
Exxon je opremio jedan od svojih najvećih supertankera po meri napravljenim instrumentima za istraživanje okeana. Američki naftni gigant je nastojao da bude shvaćen ozbiljno, kao verodostojan igrač, tako da je želeo vodeće naučnike na svom brodu, garantujući im usput „slobodu govora“. Zapravo, neke od akcija koje su finalizovane s okeanografom, Tarom Takahašijem, kasnije će biti upotrebljene u njegovom naučnom radu iz 2009., zaključujući da okeani apsorbuju samo 20 odsto ugljen-dioksida koji se emituje iz ljudskih aktivnosti. Za ovaj rad je Takahaši dobio priznanje „Champion of the Earth“ od Ujedinjenih nacija.
Oktobra 1982., Dejvid je na konferenciji o globalnom zagrevanju, koju je finansirao Exxon, rekao sledeće: „Mali je broj ljudi koji sumnjaju u to da je svet ušao u energetsku tranziciju, praveći otklon od zavisnosti od fosilnih goriva, krećući se ka miksu obnovljivih resursa, koji neće predstavljati problem u okviru akumulacije ugljen-dioksida.“
Jedino pitanje, rekao je on, je koliko će vremena biti potrebno za tranziciju. Možda je zaista verovao u to da će Exxon uskoro predvoditi put ka inovacijama i kreiranju goriva bez emisije ugljenika, s tim što će njegova laboratorija za istraživanje i razvoj biti u središtu zbivanja. Ipak, do sredine osamdesetih, istraživanja na planu ugljen-dioksida, presušila su u velikoj meri.
Kada je Ronald Regan bio izabran za američkog predsednika novembra 1980., on je imenovao advokata, Džejmsa G. Vata da vodi Ministarstvo unutrašnjih poslova. Vat je bio na čelu advokatske firme koja se borila za to da omogući izgradnju bušotina i rudnika na javnim površinama, već prethodno stekavši reputaciju mrzitelja projekata zaštite životne sredine. On je čak jednom prilikom ekološke aktiviste opisao kao „levičarski kult posvećen rušenju tipa vlasti u koju verujem“.
Šef Nacionalne asocijacije za ugalj izrazio je bio u „delirijumu“ zbog njegovog imenovanja, a korporativni lobisti su započeli šale: „Koliko je električne energije potrebno da se zaustavi milion ekoloških aktivista? Jedan vat.“
Vat nije zatvorio EPA-u, mada su inicijalno postojali strahovi da bi mogao to da uradi, ali je na čelo agencije postavio En Gorsač, revnosnog „zelota“ u borbi protiv ekoloških organizacija. Pred Pomeransa i njegove kolege iz pokreta za životnu sredinu, svakako je stajao velik posao. Zapravo, oni nisu imali mnogo vremena da zaokruže taj dugotrajni ali prilično apstraktan problem klimatskih promena. Svakako će proći još neko vreme pre nego što Pomerans uvidi viziju javnog pokreta za klimatske akcije.
Neposredno pred izbore u novembru 1980. godine, Nacionalna akademija nauka (NAS), osnovala je novi Komitet za procenu ugljen-dioksida, koji će nastaviti praćenje Černijevog izveštaja. Predsedavajući je bio Bil Nirenberg, jedan iz one generacije naučnika kojoj je pripadao i Helmut Landsberg, koji su prošli kroz oba rata i posledični vojno obojeni procvat ulaganja u nauku. Čak je bio i „Džejson“. Bio je žestoki zagovarač vijetnamskog rata, što ga je distanciralo od nekih njegovih kolega, i dalje ogorčen zbog nekih levičarskih protesta u kampusu krajem šezdesetih i odbijanja da se prihvati nauka finansirana od strane oružanih snaga. Takođe je mrzeo ekološki pokret, na koji je gledao kao na bandu ludista, posebno po pitanju nuklearne energije. Na mnogo načina, nametao se kao savršena osoba koja će voditi program i podnositi izveštaje novom predsedniku Reganu.
Nirenberg je odlučio da svoj raport gradi u okviru kombinacije ekonomije i nauke. U teoriji, to je trebalo da bude izvanredno. Međutim, kada je izveštaj trebalo da se objavi, došlo je do neslaganja dve strane. Ljudi koji su se bavili pisanjem izveštaja nisu radili u koordinaciji, već im je nalagano da po potrebi budu „ekonomisti“ ili „naučnici“ u skladu s materijalom koji je trebalo da bude dostavljen. Opisan kao izveštaj s dva sasvim različita gledišta, sastojao se od pet poglavlja naučnika, koji su se slagali u tome da je globalno zagrevanje glavni problem, da bi usledila još dva od strane ekonomskih stručnjaka, koji su bili fokusirani na skepticizam koji je još uvek postojao, vezan za fizičke uticaje, posebno posle 2000. godine. Još veća neizvesnost je vladala oko ekonomskog aspekta čitavog problema. Štaviše, upravo su ekonomski stručnjaci preuzeli stvari koje su bile predviđene da uokvire izveštaj, poput prvog i poslednjeg poglavlja. Njihova analiza je dominirala ukupnom porukom. Činilo se da je Nirenberg odabrao strategiju „zamrznutog konflikta“. Nema posebnog rešenja za problem, rekao je na početku izveštaja, ali ga ne možemo izbeći: „Jednostavno, moramo naučiti da se efikasnije nosimo s promenama kako se one budu razvijale.“
Za zajedničku knjigu iz 2010. o klimatskom skepticizmu, „Merchants of Doubt“, Naomi Oreskes i Erik Konvej, iskopali su iz arhiva NAS-a napomene o Nirenbergovom izveštaju. Autor jedne od recenzija bio je Alvin Vajnberg, fizičar koji je još od sedamdesetih godina gajio zabrinutost u vezi s klimatskim promenama. Suvišno je reći da je bio sve samo ne impresioniran. Zapravo, možda bi bilo bolje konstatovati da je bio zaprepašćen stavom koji je zauzeo Nirenberg. U jednom trenutku, izveštaj je sugerisao da će se ljudi „verovatno prilagoditi“, uglavnom migracijama. Ljudi su se selili zbog klimatskih promena u prošlosti, tvrdio je on, pa će se snaći ponovo: „Neverovatno je koliko ljudi mogu biti prilagodljivi“, elaborirao je Nirenberg u izveštaju.
Vajnberg je bio otvoreno oštar: „Da li komitet zaista veruje da bi SAD ili zapadna Evropa i Kanada prihvatile ogroman priliv izbeglica iz siromašnih zemalja, koje su pretrpele značajne promene u obrascu kišnih padavina? Oreskes i Konvej su malo istražili kritike i primetili da Vajnbergova nije bila jedina među negativnim (iako su ostali bili malo pristojniji). Zbunjen pitanjem zašto na ove kritike nije odgovoreno, stariji naučnik je kasnije objasnio: „Analiza koju je vršila akademija je u to vreme bila mnogo labavija.“
Na kraju, izveštaj je pušten oktobra 1983., na svečanosti uz koktele i večeru, u velikoj dvorani NAS-e, koja je nalik na katedralu. Među zvanicama su bili Peabody Coal, General Motors i Exxon, dok je Pomerans uspeo da se ušunja putem konferencije za štampu. Bela kuća je od samog početka Akademiji nauka stavila do znanja da ne odobrava scenarije koji se bave lažnim uzbunama i špekulacijama, kao i da smatra da će tehnologija pronaći odgovor, ne očekujući od nje da će učiniti bilo šta drugo sem finansiranja istraživanja, da bi se na kraju videlo šta će se desiti. NAS je znala da će se ovi ljudi pitati u narednih nekoliko godina, i verovatno je zaključila da je najbolja ideja da im pruži najnaučniju moguću verziju onoga što je Bela kuća želela. S druge strane, možda je to jednostavno bilo ono u šta je Nirenberg verovao. U svakom slučaju, iz perspektive današnjice, teško je ne doživeti to kao veliku grešku.
U uvodu izveštaja je unapred rečeno: „Naš stav je konzervativan: verujemo da postoji razlog za oprez, ali ne i za paniku.“ Na konferenciji za štampu, Rodžer Revel, prvi naučnik koji je izvestio Kongres o klimatskoj krizi još 1957., rekao je novinarima da je upaljeno žuto svetlo, ne i crveno. Wall Street Journal je izvestio: „Panel vrhunskih naučnika ima nekoliko saveta za ljude zabrinute zbog globalnog zagrevanja o kojem se tako mnogo govori: Možete se izboriti s tim problemom.“
Gde su bili aktivisti u svemu tome? Gde je bio taj veliki javni pokret spreman za akciju da se uhvati ukoštac s klimatskim promenama? Ekološke grupe su nicale poput pečuraka posle kiše, kako u velikim mejnstrim nevladinim organizacijama, tako i unutar radikalnijih grupa. Međutim, imale su tendenciju da se usredsređuju na druga pitanja vezana za zaštitu životne sredine, kao što su spasavanje kitova i kišnih šuma, ili borba protiv izgradnje puteva. Tek 2000. godine smo videli pojavljivanje specijalizovanih klimatskih grupa, kada ova tema počinje da dominira u programima nevladinih organizacija.
Ako ništa drugo, prvi istinski aktivni, eksplicitni borci za životnu sredinu, bili su skeptici. Klimatski skepticizam star je koliko i sama klimatologija, a i prirodno je da naučnici podignu obrvu kada se pojavi nešto novo. Međutim, na jedan lukav način, naftna industrija je prihvatila oberučke ovaj naturalistički naučni skepticizam.
Ipak, taman kada je konsenzus o efektima staklene bašte počeo da jača, a skeptici krenuli da gube uporište, tokom osamdesetih su organizovane akcije i kampanje, koje su imale za cilj da podstiču prirodnu sumnjičavost kod ljudi, da motivišu njeno širenje i koriste je za odbacivanje i skretanje pažnje javnosti s upozorenja da moraju da se preduzmu hitne mere u vezi s klimatskim promenama. Međutim, to nije bila nauka, to je bio PR, na koji se i dan danas „peca“ veliki broj ljudi i u našem regionu. To nije nužno značilo stvaranje pseudonauke, mada je i to moglo da uspe, iako bi epilog bio isti. Princip se sastoji iz finansiranja nekih „pravih“ naučnika, koji bi „zamutili“ poruku i izazvali nesigurnost kod ljudi. To je rađeno i ranije, sa zagađenjem vazduha četrdesetih godina, a njihove PR kompanije su naučile neke trikove iz konfrontacija vezanih za povezanost pušenja i oboljevanja od raka.
Generalni direktori velikih naftnih kompanija su se sastali i složili da će izdvojiti sredstva, za početak tek 100.000 dolara, kao i da će raditi na klimatskoj politici uspostavljanjem legitimne Globalne klimatske koalicije. Grupe poput ove su ubrzo počele da se šire: Informativni savet za životnu sredinu, Koalicija hladnih glava, Globalni projekat o klimatskim informacijama… Svaki glas koji bi „mirisao“ na nauku i izražavao skeptične stavove, bio bi „pojačan na maksimum“. Bil Nirenberg je bio posebno omiljen među naftašima. Zagovornici odlaganja donošenja mera protiv globalnog zagrevanja su znali da je njihova najbolja strategija uključivanje u naučnu i političku raspravu. Tu su bili u najboljem položaju da lobiraju i potplaćuju ljude iz nauke da pričaju onu priču koju su oni želeli. Ponekad su naftne kompanije i njihovi branioci dobijali „antinaučnu“ etiketu, ali oni su se zapravo bavili naukom, naravno strateški selektivno, isključivo u svoju korist.
Jedan od najtežih delova pisanja istorije o klimatskoj krizi, bio je vezan za nailaženje na brojna upozorenja iz pedesetih, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, kada se razmišljalo o tome kako bi stvari mogle drastično da se pogoršaju s ulaskom u 21. vek ukoliko niko ništa ne preduzme. Tada je još uvek postojala nada, a iz današnje perspektive to deluje prilično bolno.
Sada praktično živimo noćne more naših dedova, a nije moralo biti tako. Ako želimo da raspodelimo krivicu, oni koji su namerno širili skepticizam i sumnju u klimatske promene, trebalo bi da stoje u prvom redu. Ipak, takođe vredi obratiti pažnju na kulture naučnog rada, koje su razvijane tokom više stoleća, od kojih su neke zrele za ažuriranje. Oni koji su huškali na sumnje, manipulisali su pozitivnim silama u naučnim krugovima, kao što je spomenuti skepticizam, ali isključivo za svoje ciljeve i interese. Problem je što su koristili i druge resurse, pogoršavajući generacijske podele, iskorišćavajući tendenciju naučne zajednice da izbegava eksponiranje i kreirajući usput predstave o tome ko je legitimni politički partner (vlade) a ko to nije (ekološki aktivisti).
Naučnici koji se bave klimatskim promenama, dovedeni su u krajnje težak položaj. Trebalo im je pružiti vreme, stručnu podršku i pristojan budžet, da bi mogli da se nose s višestrukim izazovima i transformacijama, koji se dešavaju kada spornu trunku izvadite iz strogo utvrđene naučne zajednice i stavite je u javnu sferu. Bila im je preko potrebna podrška vlade, ali i čuvari unutar branše. Pa ipak, mnogi od ovih čestitih ljudi su ismejani od strane svojih kolega zbog izjava za medije i pokazivanja emocija, kolega čije su bankovne račune mahom filovale naftne kompanije.
Nama su danas u nasleđe ostavljene ogromne teškoće, ali u isto vreme i alati koji bi mogli da nam pomognu da opstanemo. „Zvezda“ među tim alatima, pored solarnih panela, toplotnih pumpi, političkih sistema i ekoloških grupa, je naravno moderna nauka. Nije bilo tako davno kada su naši preci uzimali vazduh zdravo za gotovo, ne razmišljajući o njemu kao mešavini različitih hemikalija, koje udišemo i izdišemo, uz pomoć kojih možemo da zapalimo vatru, uz pomoć kojih u kombinaciji s fosilnim gorivima možemo da izazovemo efekat staklene bašte, koji za posledicu može da ima pogubne posledice po život na Zemlji.
Kada strah o klimatskim promenama konačno osvesti ljude, valja zapamtiti da imamo znanje i tehnologiju koje nam pružaju šansu da delujemo. Takođe, mogli bismo da ne činimo ništa i razmišljamo o „čudnom vremenu“ koje nas je zadesilo“. Međutim, takav scenario ima veoma neprijatan epilog.
Vrele Gume
Priredio: Pavle Barta
Izvor: The Guardian
