Sećanja: Petar Pera Jovanović (1967-1990) II deo

Luda devedeseta i još lucidniji Pera Jovanović

Nakon upozanavanja sa Perom Jovanovićem u tekstu objavljenom prošle nedelje, ulazimo u 1990.godinu, kada je Petar, velika nada auto –moto sporta, bio neko ko je najbrže živeo možda i u celoj Jugoslaviji.

Rezervni auto

Po povratku iz vojske, Pera po malo radi u servisu sa Radišom Žurkom i usput planira naredne izazove. Žurka, tada u 37. godini, još uvek nije bio spreman da odustane od trkanja i pripremao je svog Yuga za sledeću sezonu.  Pada dogovor da se kompletira još jedan „jugić“ za Peru.

U to vreme, preko veze, mogle su u „Zastavi“ da se kupe blago oštećene školjke za četvrtinu prave cene. Ono što je viljuškar nakon farbanja ogrebao možda nije bilo za izvoz u Ameriku, ali je dobro moglo da posluži na domačim trkalištima.

Peri zapada jedna žuta školjka.  Ugrađuju se stakla, sportski trapovi, trkačka balans štangla , ukrućenje svih silen blokova itd. Unutra dolazi roll bar, trkačko sedište, pojasevi, kontrolna tabla i sl. U Perinog Yuga ugrađuje se Žurkin rezervni Stojadinov motor sa 1.100 kubika.  Zanimljivost tog vremena bila je stavka u pravilniku da karburator može biti po slobodnom izboru vozača, pod uslovom da je domaće proizvodnje.

Ispostavilo se da je „Zastava“ dvogrle kaburatore ugrađivala na kamion „616“.  U Beogradu je celokupna flota iz „PKB-a“ završila ’89 na otpadu, pa su vikend relisti poharali njihove karburatore.  U Novom Sadu, donator Perinog karbutora bio Milenko Ivkov –Lale , koji je vremešnom 616-om šlepao još vremešnija vozila.

Sa blago frankenštajnski sklopljnim Yugom Pera Jovanović izlazi na dve trke. Na Mišeluku u septemebru završava 12. od 30 učesnika.  Znajući ograničenja svog Juga, nije razočaran rezultatom.

Te godine,  i nikad više, mimo šampionata održava se trka u centru Zrenjanina. Pera učestvuje bukvalno samo da bi se malo provozao. Kao iskusni ulični „street fighter“, on toliko atraktivno zabacuje Yuga na uglačnom zrenjaninskom asfaltu, da ceo grad počinje da navija za njega. Završava trku kao deveti.

Čudesan svet privatnog biznisa

Era Ante Markovića donosi najavu nekih srečnijih budućih vremena u kojima će privatna inicijativa preporoditi životni standard Jugoslovena. Na kraju sezone kreću glasine da će se osnovati prvi privatni trkački tim, pod pokroviteljstvom firme „Delta Tehnik“ iz Beočina.  Vlasnici firme otac i sin, obojica po imenu Josip Marold, bili su poznati po proizvodnji rezervnih delova za kamione. O poslovnom uspehu i ljubavi prema oktanima svedečio je njihov vozni i plovni park: Glastgron Gliserimi, BMW 750i i Porshe 928!

Idejni tvorac tima je komercijalista u Delti tehniku Jovica Milovanović – poslednji šampion Jugoslavije sa Abarth 1000 (1977). Po njegovoj ideji tim bi imao dva vozača. Starijeg i iskusnijeg Milovanovića  i nekog mlađeg. Pozanti novosadski bajker Radovan Rodić -Roda preporučuje Peru Jovanovića.

Ulaskom u tim, Pera dobija posao dostavnog vozača u Delta tehniku. Jovici Milovanoviću se naručuje potpuno novi Peugeot 205 Rally Grupe A.  Peri stiže novi Yugo, spremljen u Ljubljani kod tada top tjunera SFRJ,  Janeza Urabančiča.

Kad nije vozi dostavni VW Caddy, Pera svaki trenutak slobodnog vremena provodi sa Jugom na Mišeluiku.  U cilju podešavanja trapova neretko zalazi i na put Beočin – Crveni čot. To je trasa na kojoj će se od 1993. do 2005. voziti brdske trke i reliji.

Travnati gledaoci

Te 1990. Pera Jovanović odlučuje se da vozi paralelno brdske i kružene trke. Prva trka na brdskoj stazi Vodno kod Skolja bila 13. maja 1990. U Delta Tehnik timu svi dišu kao jedan.

U klasi „1.150 nacionalna“,  na svojoj prvoj brdskoj trci u životu, Pera osvaja treće mesto među 31 takmičarem. Ispred njega su bili dvojica dvostrukih šampioina Jugoslavije u fićama, Branko Bašić i Franjo Kunčer.

Celokupna trkačka javnost zapazila je talentovanog klinca koji se stvorio niotkud. U naredne tri brdske trke, Šibenik, Lovćen, Vlasenica, Pera osvaja tri puta drugo mesto, redovno iza Kunčera. Treba znati da su i Kunčer i Bašić u tom trenutku veterani koji su bezbroj puta već prošli sve te trase, a za Peru Jovanovića je svaka staza je premijera. Na Lovćenu na trasi od 15,5 km Pera je zaostao iza Kunačer svega 6 sekundi.

Perin stil je furiozan. Nemanja Kovačić Pirana i dan danas pamti Perin savet za brdsku trku: Samo gas – gledaoci su za tebe trava!

Ipak, kružne trke bile su Perina prava strast.  Ali visoka politika i svakojaka lobiranja prema Perinom utisku dovodili su do favorizacije vozača iz Beograda i Kragujevca.  „Naš san“, priseća se Zoran Pavlović, „bio je da budemo šampioni Jugoslavije na kružnim trkama, a da se sve to kruniše pobedom na Mišeluku“.

Pera je govori polako, onako baš po „lalinski“. Mnogi su ga zato možda pogrešno procenjivali misleći da je spor i mlak. Međutim, za volanom juga događala bi se transfomacija u nekog ko vozi na žilet i koristi svaki milimetar da obiđe drugo vozilo. Ponekad i po svaku cenu.

Frka u Sarajevu

Njegov sportski pristup „vozim na sve ili ništa“, imao je i jednu drugu dimenziju hrabrosti. Tokom trke na sarajevskom aerodromu , uspeo je tokom obilaženja u ogradu od guma da bukvlano katapultira Rasima Adžiahmetovića, vozača među čijima fanaovima je bilo i pripadnika budućih poznatih podgoričkih krimi klanova.

Iako je Adžiahmetović „iskulirao“ situaciju, njegovi fanovi kreću da se obračunaju Perom. U pomoć priskače Boro Vujović , takođe Pogoričnan (odnosno Titograđanin), čovek „kao od brega (Lovćena) odvaljen“: “Šta bre radite, ajde stoko marš!“. Baca gume koje je nosio i kreće u okršaj sam protv svih. Rasimov „fan klub“ se odmah povlači, a Boro dobacuje našoj novosadskoj ekipi „Kod mene u kafić vlada red i mir“.  Njegov podgorički kafić bio je kasnijih godina poznat kao oaza bez krimosa.

Po aerodromu bez krila

Ta 1990. bila je vema teška godina u nacionalnoj klasi. Miodrag Đelmaš je bio neuhvatljiv pobedviši u prvih pet trka za redom. To znači da je na preostali plasman od drugog do šestog mesta kidisalo sedam vozača, među kojima i Pera Jovanović.

Superstar sa Mišeluka imao je dodatni problem, tipičan za trkače ponikle na urbanom asfaltu. Njegov mozak bio je istreniran da vozi pun gas do pravougaone krivine,  koči sa 130 na 60 km/h, pa opet silovito ubrzava na 130+. Na stazama gde su krivine blaže znao je da se „izgubi“ u svom tom prostranstvu.  Naime, na ulici se jasno vidi forma staze dodatno istaknuta linijom bankina. U slučaju aerodromske trke , ono što se podvodi pod pojam staza, jeste pista oivičena gumama. To otežava orijentaciju, a svaki put je na neki način drugačije.  Ipak, na Butmiru Pera osvaja solidno 4. mesto.

Brz život uzima danak

Kad se vozi 7 brdskih i 7  kružnih trka, to je 14 vikedna ili bukalvno 3 i po meseca trkanja bez pauze. Ciklus je sledeći:  priprema vozila kod kuće, odlazak na trku, trening na licu mesta, trkački san, povratak, pa REPEAT!

Pri tome, Pera nema timskog mehaničara i sve mora sam. Mentor Žurka i sveznajući Steva Kišgeci, pomažu mu tek nakon što im to dozvoli pauza u vođenju njihovih servisa. Srećom, Pera Jovanović oko sebe ima tvrdu bazu velikih fanova. Njih tridesetak prate ga na trkama, gde god one bile, i pomažu mu u neophodnim poslovima: istovar guma, istovar vozila, šlepanje, dodavanja alata…

Kao rezultat umora, Pera doživljava prvu od dve saobraćajke te godine. Tokom treninga u Vlasenici (BiH), izleće sa staze na gradsku deponiju. U boks ga vraća lokalni seljak u žutom stojadinu. Grupa novosadskih vozača odlazi sa lopatama ne bi iskopali Juga ispod brda smeća.  Još dugo će padati proizvka da se ne isplati kopati, jer se Jugo tako vratio kući.

Nakon kratke letnje pauze, krajem avgusta kreće serija trka. Dolenjske Toplice, Opatija, Buzet i tako dalje… O tome ćemo u poslednjem delu naše trilogije o Peri, koji objavljujemo sledeće nedelje.

Sećanja Zorana Pavlovića Zujke zabeležio Miroslav Šosberger.