Nadmetanje
„Svaki put kada čovek kupi oružje, političari kupe još veće oružje“ (Tupac)
Kroz ratne periode u istoriji čovečanstva, veličinu naoružanja je uglavnom određivao način na koji su oni transportovani. Sve do kasnog 19. veka glavni način prevoza su bili konji, pa tako nije postojala svrha za velikim oružjem ako ga konji nisu bili u stanju povući do željene lokacije. Kalibar naoružanja se uglavnom kretao oko 210 mm, ali razvojom motora stvari su se brzo promenile. Donosimo nam neke od najvećih oružja iz perioda dva svetska rata.
Škoda Model 1911.
Austro-Ugarski proizvođač Škoda je bila jedna od prvih koja je proizvela oružje većeg kalibra od 210 mm, a reč je bila o topu od 305 mm. On je dolazio u tri dela, koji su mogli da se rastave i spoje za 40 minuta, a svaki od njih je vukao traktor. Model 1911 je imao svoj debi 1914. godine kada je Nemačka napala Belgiju, ali su Belgijanci imali više nego odličnu zaštitu i uspeli su da se odbrane. Austro-Ugarska se zatim koncentrisala na istok i na njemu je imala dosta više uspeha. Model 1911 je takođe mogao da ispaljuje dve vrste municije, onu slabiju od 287 kg i težu od 384 kg, a bio je u mogućnosti da se koristi oko deset puta na sat vremena. Škoda je proizvela 79 primeraka, a u ratu je uništeno samo 24. Jedan od retkih restauriranih primeraka se danas nalazi u Beogradskom vojnom muzeju.
Dicke Bertha
Nemci su takođe imali svoj veliki top u Prvom svetskom ratu, a kao u slučaju većine njihovog naoružanja, za proizvodnju se postarala jedna od najvećih fabrika oružja iz 19. i 20. veka – Krupp.
Veliki top od 420 mm je dobio ime Dicke Bertha (Debela Berta) po supruzi jednog od vlasnika firme. Dicke Bertha je bila veća nego spomenuta Škoda Model 1911 pa je čak nisu mogli povući ni traktori. Iz tog razloga, Dicke Bertha se nalazila na šinama i korišćena je tokom napada na Belgiju. Ona se pokazala dosta efikasnija nego rođak iz Škode pa je brzo stekla poštovanje sa obe strane rata. Krupp je uspeo da proizvede samo dva primerka pre rata, dok su još deset modela završeni tokom rata. Međutim, većina od njih su uništeni tokom kasnih godina iz razloga što su Nemci koristili pogrešnu municiju. Samo dva primerka su preživela rat i završili su u Sjedinjenim Američkim Državama na testiranju, a uništeni su krajem 1930-ih godina.
Wilhelm Geschutz
Najimpresivnije oružje Prvog svetskog rata je nosilo Wilhelm Geschutz (Vilhelmovo oružje) oznaku, a u svoje vreme je takođe bilo najkomplikovanije ikada proizvedeno. Sa dužinom od 34 metra i težinom od 256 tona, Wilhelm Geschutz je bio je stanju da ispali granate od 106 kg i dostigne daljinu od čak 130 km. On je imao jednu veliku manu, pa je zahtevao da se top zameni nakon što je korišćen 65 puta. Wilhelm Geschutz je imao svoj „debi“ u martu 1918. godine kada je gađao Pariz sa udaljenosti od čak 120 km. Oko 320 bombi je ubilo 250 Francuza, a interesantno je da oni dugo vremena nisu znali čime ih tačno Nemci gađaju. Pretpostavka je bila da je reč o cepelinu pošto Francuzi nisu čuli zvuke aviona, a takođe nisu verovali da postoji oružje koje može da dostigne takvu distancu. Willhelm Geschutz je vraćen u Nemačku u avgustu 1918. godine i od tada mu se gubi trag, pa se pretpostavlja da je uništen zajedno sa njegovim planovima za proizvodnju.
Schwerer Gustav & Dora
Krupp je još jednom napisao istoriju kada je 1941. godine predstavio Schwerer Gustav (Veliki Gustav). Na njemu su nemački inženjeri počeli sa radom još 1934. godine, a cilj je bio napasti francusku odbrambenu liniju – tada najjaču u Evropi. Sa dužinom od 47,3 metra, Gustava je bilo moguće transportovati samo preko pruge, a top od 800 mm je mogao da probije i do sedam metara betona! Do zvanične promocije, Nemci su već osvojili Francusku pa je tako Gustav prebačen za napad na Sovjetski Savez. Tokom 1942. godine, Nemačka je dobila i bliznakinju Doru, a ona je korišćena u napadu na Staljingrad. U poslednjim mesecima rata, Nemačka je u povlačenju koristila oba oružja. Gustav se zaustavio u Poljskoj gde su ga Nemci uništili da bi sprečili Sovjete da ga preuzmu. Međutim, on je ipak završio u Rusiji gde je proučavan, a zatim kompletno uništen. Dora je stigla do Nemačke, gde su je zadržale američke snage, a zatim uništile 1945. godine.
Karl-Gerat
Nemačka fabrika Rheinmetall je razvila još jedan poseban top pod imenom Karl, a oni su bili posebni po tome što nisu zahtevali šine već su mogli da se voze po terenu pri brzinama do 4,5 km/h. To se posebno odnosi na kraće relacije, mada za duže puteve Nemci su ipak koristili vozove za prevoz. Karl je imao top od 600 mm, a za svaku ispaljenu granatu je bilo potrebno čak 109 osoba. On je takođe imao impresivnu istoriju ispred sebe i šest primeraka je korišćeno u svim većim bitkama u Evropi, dok je onaj poslednji sedmi primerak preživeo rat. Njega su zarobili Amerikanci i posle testiranja uništili.
Kanone 12
Kao duševni naslednik Wilhelm Geschutza, Kanone 12 je na papiru imao gotovo identične karakteristike. Top od 210 mm je mogao da pogodi ciljeve udalje do 90 km. Prvi primerak je isporučen vojsci u martu 1939. godine dok je drugi završen oko godinu dana kasnije. Zbog težine od 350 tona, Kanone 12 je mogao biti transportovan samo preko šina, a oba primerka su proveli rat u Francuskoj i gađali ciljeve u Velikoj Britaniji.
Little David
Dok je većina ogromnih topova proizvedena od strane Nemačke, saveznici su takođe imali konja za trku. Jedini američki top je nosio ironično ime Little David (Mali David), a sa cevi od 914 mm je takođe bio najveći. Little David je originalno razvijen da ispali rakete koje su namenjene za avione, ali se smatralo da bi top bio dosta precizniji u takvom poslu. Amerikanci su imali planove da ga koriste u napadu na Nemačku, a zatim i na Japan, ali u oba slučaja rat je završen pre nego što se tako nešto moglo desiti. Jedini proizvedeni primerak tako nikada nije ugledao akciju, a danas se nalazi u muzeju u američkoj saveznoj državi Merilend.
