Od štedljivog „motorčića“ radne zapremine 1,0 litra do moćnog 3,9-litarskog V8, preda nama je lista apsolutnih pobednika izbora za „Međunarodni motor godine“.
Evo pregleda najboljih pogonskih jedinica u proteklih 20 godina:
Toyota 1.0 (1999.)
Toyotin „Moćni miš“, 1,0-litarski agregat, pobedio je na inauguralnom izboru za motor godine, osvojivši naslove u apsolutnoj konkurenciji i u kategoriji ispod 1,0 litra radne zapremine. S 998 ccm i 68 ks, ovaj motor je blistao po pitanju niske potrošnje (5,65 litara na 100 kilometara), isporučujući odlične performanse. Jedan od sudija je izjavio da „deluje kao daleko veći motor ali je u isto vreme neverovatno efikasan“. Verzija radne zapremine 1,3 litra je pristigla u oktobru 1999.
Honda 1.0 IMA (2000.)
Pogonska jedinica iz hibridne Honde Insight, 1.0 IMA (Integrated Motor Assist), našla se ispred Ferrarijevog 5,5-litarskog V12, Alfinog 2,5-litarskog V6, i BMW-ovog 3,0-litarskog rednog šestocilindraša i 4,0-litarskog dizela. Jedan od sudija ga je nazvao „elegantnom solucijom koju mogu da priušte i obični ljudi“. S lakim stopalom na papučici gasa, Honda Insight opremljena ovim motorom, trošila je samo 2,82 litra benzina na 100 kilometara.
BMW 3.2 redni šestocilindraš (2001.)
Japanski niz u izboru za „Međunarodni motor godine“, prekinuo je BMW, s briljantnim 3,2-litarskim rednim šestocilindrašem. Najpoznatiji je po svojoj službi u E46 M3, u kojem je isporučivao 343 ks pri 7.900 o/min, odnosno 365 Nm pri 4.900 o/min. Motor iz vremena kada BMW-ovi redni šestocilindraši nisu zvučali „plastično“ kao danas.
BMW 4.4 V8 (2002.)
BMW je došao do još jedne pobede 2002. godine, ovaj put s N62 4,4-litarskim V8. Ova atmosferska jedinica aluminijumskog bloka i redovima cilindara pod 90 stepeni u V8 konfiguraciji, donela je mnoga tehnološka unapređenja uključujući Valvetronic sistem varijabilnog podizanja ventila. Svoje mesto je pronašao u modelima 745i, X5 4.4i Sport, 545i i 645Ci.
Mazda 1.3 Renesis (2003.)
Mada je skup za održavanje i „žedan“ motornog ulja, Mazdin rotacioni motor je osvojio srca sudija, koji su ga pohvalili zbog „hrabrosti da se s Wankel formatom upusti u trku s konkurencijom“, kao i zbog „uglađenog rada, snage i kompaktnosti“.
Toyota 1.5 (2004.)
Ponovo je naslov za „Međunarodni motor godine“ drugu godinu uzastopno ostao u Japanu, u okviru hibridnog pogonskog sistema. Naravno, ovoga puta se radilo o sklopu u Toyoti Prius, koji je pobedio u tri različite kategorije.
BMW 5.0 V10 (2005.)
I ponovo posle Japanaca dolazi BMW. Bavarci su od 1999. osvojili čak 62 naslova, što apsolutna što po kategorijama. Pobeda iz 2005. je zapravo pokrenula četvorogodišnju dominaciju bavarske marke. Jedinica radne zapremine 5,0-litara, u V10 izdanju, inspirisana Formulom 1, jedan je od najboljih motora svih vremena, isporučujući u „normalnom“ režimu 400 konja, odnosno 507 kada se pritisne „M“ dugme. Ujedno, ovo je bio poslednji BMW M5 s atmosferskim motorom.
Legendarni V10 je bio toliko dobar da je ugrabio još jednu titulu, 2006. godine. Da podsetimo, obezbeđivao je BMW-u M5 da do „stotke“ ubrza za 4,7 sekundi, do 200 km/h za 15 sekundi, a bez ograničenja maksimalne brzine mogao je da pojuri do 330 km/h.
Ovo je bila odlična godina za BMW. Twin-turbo redni šestocilindraš radne zapremine 3,0 litra je bio ukupan pobednik, uz trijumfe po kategorijama za 2,5 redni šestocilindraš (najbolji novi motor) i 5,0-litarski V10 (najbolji performantni motor).
Ponovo sjajna godina za BMW, jer je njegov 3,0-litarski twin-turbo „šestak“ pobedio drugu godinu zaredom. Što se naslova po kategorijama tiče, BMW je bio najbolji u klasi motora od 3,0 do 4,0 litra radne zapremine (4.0 V8), iznad 4,0-litra radne zapremine (5.0 V10), za najbolji novi motor (2.0 twin-turbo dizel) i u klasi motora od 1,4 do 1,8 litara radne zapremine (BMW-PSA 1.6).
BMW-ovu dominaciju je prekinuo Volkswagenov 1,4-litarski TSI. Pored ukupne pobede, ovaj motor s kompresorom i turbopunjačem je proglašen za najbolji „zeleni“ motor godine, kao i najbolji motor u kategoriji od 1,0 do 1,4 litra radne zapremine.
VW-ova twin-charger jedinica je osvojila srca žirija i 2010. Korišćenje kompresora i turba u isto vreme, za posledicu je imalo zaobilaženje uobičajenih problema u isporuci snage, tako da je ovaj agregat delovao kao atmosferska jedinica. U to vreme je pogonio je Seat Ibizu FR i Cupru, VW Polo GTI i Škodu Fabiju vRS. Fiatov 1.4 MultiAir je imenovan za najbolji novi motor.
Konačno jedan „Italijan“ na pijedestalu. Fiatov 0,9-litarski TwinAir je zasluženo trijumfovao 2011. Potpuno nov, ovaj vetikalni turbomotor s dva cilindra je isporučivao 86 ks i 145 Nm maksimalnog obrtnog momenta, već pri 1.900 o/min. Jedini problem mu je činila ekonomičnost. Bez obzira što su u Fiatu tvrdili da nominalna potrošnja iznosi 4,0 litra na 100 kilometara, vlasnici su imali teškoća da dobace i do 8.
„Niko nikada nije napravio trocilindarski motor kao što je ovaj. Ovo je jedan od tehnološki najnaprednijih i najefikasnijih motora koje smo ikada konstruisali“, rekao je Džo Bakadž, glavni inženjer Fordove globalne divizije za pogonske jedinice. B-Max je bio prvi nosilac najmanjeg Fordovog motora u istoriji.
Novi trijumf za Fordovog pulena je stigao odmah naredne godine. Ovaj 1,0-litarski trocilindraš, dizajniran i konstruisan u Velikoj Britaniji, postigao je najviši skor u istoriji izbora za Međunarodni motor godine.
Po prvi put smo dobili i trostrukog pobednika u izboru za Međunarodni motor godine. Din Slavnić, kopredsednik izbora, rekao je sledeće: „Ovaj motor je jedan od najboljih primera pogonskog inežnjeringa“. Međutim, godinama kasnije, Ford je morao da nadoknadi troškove hiljadama kupaca koji su bili pogođeni iznenadnim otkazivanjima EcoBoost motora, nakon čega je usledila istraga, tokom koje je otkriveno da je dolazilo do masovnog pregrevanja ovog agregata.
BMW se ponovo vratio u vrh 2015., kada je njegov TwinPower Turbo trocilindraš imenovan ukupnim pobednikom. U hibridnom izdanju je proglašen za najbolji novi motor, uz pobedu u kategoriji motora između 1,4 i 1,8 litara radne zapremine. Pobednici po klasama su bili Mercedes-AMG, Tesla, Ferrari i McLaren, dok je Fordov EcoBoost trijumfovao u kategoriji motora od 1,0 litra radne zapremine.
Konačno je na pijedestal stigao i Ferrari. Ovo je bio prvi od četiri uzastopna trijumfa 3,0-litarskog twin-turbo V8 agregata radne zapremine 3,9 litara. Pored apsolutnog naslova, ovaj agregat je proglašen za najbolji performantni motor, najbolji novi motor, kao i najbolji u kategoriji od 3,0 do 4,0 litra radne zapremine.
Hvaljeno je odsustvo takozvane turbo „rupe“ i činjenica da se ovaj motor rado „vrteo“ u visokim obrtajima, što je osobina uobičajena za atmoserske jedinice. Da podsetimo, isporučivao je 670 ks, uz prosečnu potrošnju od 11,4 litra na pređenih 100 kilometara.
Motor poput ovog naravno zaslužuje da se pozabavimo nekim detaljima. F154 CB u 488 GTB je V8 motor s cilindarskim redovima pod 90 stepeni, ravnim kolenastim vratilom, cilindrima kratkog hoda i dva IHI twin-scroll turbopunjača, jedan za svaki cilindarski red. Isporučuje 670 ks između 6.200 i 8.000 o/min, s tim što je maksimalni obrtni moment od 760 Nm dostupan već pri 3.000 o/min. Iz stanja mirovanja do stotke, 488 GTB ubrzava za 3,0 sekunde, dok sprint do 240 km/h završava za 13,3 sekunde.
Bez dileme, ovo je jedan od najboljih turbomotora ikada napravljenih. Nažalost, rezervisan je samo za odabrane, jer Ferrari, kao što znamo, ne može imati svako.
Vrele Gume
Priredio: Pavle Barta
