U vreme kada je lansiran, M120 je bio tehnološki najnaprednija pogonska jedinica koju je do tada proizveo nemački proizvođač.
Ovaj motor je bio namenjen luksuznoj limuzini, ali nakon AMG tretmana, postao je „srce“ legendarnih superautomobila poput Mercedes-Benza CLK GTR i Pagani Zonde.
Mada je ova moćna mašina na scenu stupila devedesetih godina, ideja o konstruisanju dvanaestocilindraša koji će biti korišćen za potrebe perjanice nije bila nova u Mercedesu. Tokom šezdesetih, inženjeri štutgartske kompanije razvili su prototip 7,5-litarske jedinice, predviđene za „Grosse“ 600 Pullman. Trebalo je da se nađe u ponudi pored 6,3-litarskog V8, ali je rukovodstvo na kraju odlučilo da je osmocilindraš više nego zadovoljavajući, tako da je prototip stavljen u fioku.
Tokom naredne dekade, ideja o V12 je nastavila da živi, tako da se eksperimentisalo s verzijom od 90 stepeni između cilindarskih redova. Međutim, ovaj motor je patio od brojnih tehničkih problema, tako da je projekat na kraju otkazan.
Ranih osamdesetih, inženjeri su se vratili za crtački sto, došavši do dizajna za inovativni V6, koji bi mogao da se „duplira“ u V12. Ovoga puta je sve izgledalo izuzetno obećavajuće, ali su ponovo Mercedesovi rukovodioci odlučili da bi bilo bolje da „idu na sigurno“ i nastave s postojećim M117 V8.
To se promenilo 1985., kada su u Štutgartu saznali da se njihovi glavni rivali iz Minhena pripremaju za lansiranje druge generacije serije 7, redizajnirane luksuzne limuzine za koju se očekivalo da će biti dostupna s novim 5,0-litarskim V12 s 300 ks. Zabrinuti da će prodaja njihove popularne S klase W126 na taj način biti ugrožena, u Mercedesu su grupisali snage i ubrzali razvoj nove W140 generacije na kojoj se već radilo od 1981. U isto vreme, diviziji zaduženoj za razvoj pogonskih sklopova je dato „zeleno svetlo“ da kreira novi V12, koji će nadmašiti BMW-ov M70.
Spomenuto udvostručavanje V6 motora, testirano nekoliko godina ranije, odbačeno je, jer su se inženjeri odlučili za drugu opciju. Arhitekturu novog motora su bazirali na dokazanom dizajnu M104 rednog šestocilindraša, što je u osnovi bio isti recept koji je BMW primenio na sopstvenom V12 motoru.
Dok je M104 imao blok od livenog gvožđa, novi agregat pod imenom M120 je bio napravljen od napredne aluminijumske legure sa 17 odsto silicijuma i 4 odsto bakra. Ova inovativna kombinacija je rezultirala značajnim smanjenjem mase, povećanjem potencijala na planu snage i boljom pouzdanošću.
Unutar kućišta se nalazi kolenasto vratilo od kovanog čelika, sa sedam glavnih zavrtnja poklopca klipnjače. Aluminijumski klipovi presvučeni slojem gvožđa i cinka, povezani s kolenastim vratilom putem klipnjača od kovanog čelika, korespondiraju s cilindrima oslobođenih košuljica, zahvaljujući visokom sadržaju silicijuma u bloku motora.
I prečnik cilindara i rastojanje između njih, isti su kao kod M104 šestocilindraša, što je inženjerima omogućilo da koriste aluminijumsku glavu motora s 24 ventila na desnom cilindarskom redu M120. Levi cilindarski red, koji se reflektovao u maniru ogledala u onom sa suprotne strane, imao je je integrisanu promenljivu šemu razvoda smeše za usisne bregove bregastog vratila.
Motor je takođe dobio višedelni karter, koji je bio derivat rešenja iz auto-moto sporta, što je sprečavalo stvaranje pene, zatim Bosch LH-Jetronic ECU uparen sa senzorima za detonantno sagorevanje, koji su omogućavali korišćenje benzina nižeg oktanskog broja bez rizika od pretpaljenja, kao i prelepu usisnu granu iz jednog dela.
Inicijalno predviđena da bude lansirana u leto 1989., S klasa W140 je odložena do početka 1991., delimično iz razloga što je visoki menadžment želeo da inženjerskom timu pruži više vremena za „brušenje“ i usavršavanje novog V12.
Kada je konačno bio spreman, 6,0-litarski agregat je isporučivao do 408 ks pri 5.200 o/min, uz 580 Nm maksimalnog obrtnog momenta pri 3.800 o/min. Još impresivniji je bio podatak da se oko 90 odsto obrtnog momenta na zadnje točkove isporučivalo već pri 2.000 o/min, što je 1.814 kilograma tešku limuzinu do „stotke“ lansiralo za nešto više od šest sekundi.
BMW-ov M70 mu jednostavno nije bio dorastao, a jedini serijski V12 motori koji su mogli po performansama da se mere s M120 nosili su Ferrarijev ili Lamborghinijev potpis. Do koje mere je Mercedesov motor bio dobar dokazuje činjenica da ga je Horacio Pagani odabrao za svoje superautomobile iz devedesetih, koji su i dan danas u upotrebi.
Nakon što je M120 stupio na scenu, brojne tjunerske kuće poput AMG-a, Brabusa, RENNtecha i Carlssona, uzele su ga u svoje ruke, pretvarajući ga u pravo „čudovište“. Ipak, AMG je bio taj koji je proslavio ovaj motor na trkačkim stazama kao dugogodišnji Mercedesov partner, da bi danas, kao što znamo, uživao u ulozi performantne divizije nemačke marke.
Godine 1996., elitna nemačka serija trka turističkih automobila, DTM (Deutsche Tourenwagen Meistershaft), tek je bila u povoju, a budući da nije bio prisutan u vrhunskim takmičenjima u to vreme, Mercedesu je pažnju privukao BPR Global GT, koji je pod ingerenciju FIA-e stavljen 1997.
BPR-om je dominirao čuveni McLaren F1, ikona pogonjena takođe legendarnim BMW-ovim V12 motorom, izvedenim iz M70 koji se nalazio ispod haube serije 7. „Naoštren“ da uđe u sezonu 1997. i s trona sruši McLaren BMW, tim AMG-ovih i Mercedesovih inženjera, sa zadatkom da razvije novi trkački automobil, došao je do takmičarskih specifikacija F1, instaliravši u svoj automobil unapređenu verziju M120. Na ovaj način, u Mercedesu ne samo što što su uspeli da vrhunski inženjering implementiraju u uspešan trkački automobil, već su u isto vreme testirali novi pogonski sklop, u međuvremenu razvijajući šasiju i karoseriju.
Interno poznat kao GT 112, ovaj motor je isporučivao oko 600 ks, pokazavši se ekstremno pouzdanim. On je bio ključni faktor zbog kojeg je CLK GTR nadmašio McLaren F1 s BMW-ovim motorom, tako da je AMG-Mercedes u svom prvom nastupu osigurao titule kako u konkurenciji vozača, tako i timova.
Da bi se takmičili u FIA GT šampionatu, od proizvođača je zahtevano da sklope minimum 25 serijskih verzija trkača. Ovo je iznedrilo CLK GTR AMG Strassen Version, s M120 motorom prilagođenom za svakodnevni saobraćaj. Povećane radne zapremine na 6,9 litara, isporučivao je 612 ks pri 6.800 o/min i 775 Nm maksimalnog obrtnog momenta pri 5.250 o/min.
„Frizirani“ motor kodnog imena M297 dodatno je povećan. U verziji s radnom zapreminom od 7,3 litra, proizvođen je od 1997. do 2016. u različitim verzijama po pitanju izlazne snage. Najmoćnija varijanta je isporučivala 800 ks i 900 Nm. Za potrebe CL i S klase s AMG bedžom, Mercedes je koristio M297 s 525 konja, dok su najmoćnije iteracije zamenile M120 u Pagani Zondi od 2002.
Prvi masovno proizvođeni V12 Mercedesov motor, ne samo što je bio (i ostao) najbolji dvanaestocilindarski motor u istoriji kompanije, već je jedan od najboljih motora ikada proizvedenih. Započeo je život u ulozi „srca“ sjajne S klase u W124 izdanju, da bi se transformisao u dominantnu trkačku mašinu u CLK GTR-u, i završio evoluciju u Pagani Zondama.
Vrele Gume
Priredio: Pavle Barta
1 Komentar
Comments are closed.
[…] V8 definitivno „pripada“ automobilskoj kulturi preko „velike bare“, a ukoliko bismo nekome morali da pripišemo najveće zasluge za V12, onda su to nemačke kompanije. Naravno, po moćnim dvanaestocilindrašima u „V“ rasporedu cilindara, poznate su i neke druge marke, kao što su Ferrari, Lamborghini, Jaguar… Ipak, BMW i Mercedes-Benz se ovde nameću kao „glavni“, jer su svetu podarili neke od najboljih, najprestižnijih i s aspekta inženjeringa najusavršenijih motora u istoriji automobilske industrije, a posebno OVAJ. […]