Italijani su oduvek bili majstori u kreiranju izvanrednih motora. S jedne strane, znali su da konstruišu neverovatno moćne jedinice za sportske i takmičarske automobile, a s druge i „deminutiv“ agregate koji isporučuju taman onoliko snage koliko vam je potrebno.
U svakom slučaju, italijanski motori su oduvek imali ono „nešto“, vrlo često prednjačeći na tehnološkom planu. Evo liste od 20 „veličanstvenih“:
Alfa Romeo 8C
Ovaj redni osmocilindraš je kreirao Vitorio Jano (1891-1965.) za Alfa Romeo 8C iz 1931. U suštini, radilo se o dva spojena redna četvorocilindarska motora sa zajedničkim kućištem kolenastog vratila. Ovaj agregat je pogonio pobedničke automobile na 24 časa Le Mana od 1931. do 1934., a koristio se i za potrebe nekoliko visokoperformantnih serijskih sportskih automobila.
Jedna verzija je bila uspešna u „Grand Prix“ trkama, sve do dolaska bogatijih timova Auto Uniona i Mercedesa. Alfa je pokušala da odgovori tako što je implementirala dva motora u isti automobil 1935., ali to nije funkcionisalo.
Alfa Romeo Twin Cam
Dotični aluminijumski motor s dvostrukim bregastim vratilom na glavi motora konstruisao je Đuzepe Buso (1913-2006.), a debitovao je u Alfa Romeo Giulietti 1954. U ovoj primeni, radna zapremina je iznosila 1290 „kubika“, najmanja za potrebe jednog serijskog automobila. Verzija s 1962 ccm je pronašla mesto u 2000 GTV 1971.
Verzije s osam ventila na kasnijem Alfa Twin Spark motoru, bile su derivati Twin Cama.
Ferrari Colombo V12
Prvi automobil koji je poneo Ferrarijev bedž bio je 125 S, trkač iz 1947. Pogonio ga je 1,5-litarski V12 motor, delo Đoakina Kolomba (1903-1988.). Ovaj agregat je u velikoj meri bio razvijan u dekadama koje su usledile, da bi na kraju dostigao radnu zapreminu od 4,9 litara. Poslednji put je korišćen za potrebe 412i, koji je penzionisan u godini Kolombove smrti.
Tokom svoje dugačke karijere, Colombo V12 je pronašao svoje mesto u brojnim Ferrarijevim modelima, uključujući slavnu 250 seriju i 365 GTB/4 Daytonu.
Ferrari Lampredi V12
Samo tri godine nakon uvođenja Colombo motora, Enco Ferari (1898-1988.) naložio je Aureliju Lamprediju (1917-1989.) da kreira još jedan V12. Ovaj je bio veći, radne zapremine između 3,3 i 4,9 litra. Često korišćen za „Grand Prix“ trkače, takođe je pogonio jednu verziju 250, uz 340 sportistu.
Za razliku od Colomba, Lambredi V12 je bio proizvodnji samo tokom pedesetih godina, ali ostaje jedan od najslavnijih Ferrarijevih motora.
Ferrari 12-cilindarski bokser
Ferrari je 1970. konstruisao dvanaestocilindarski bokser motor, sa šest cilindara koji su se pružali s obe strane kućišta kolenastog vratila, i to za potrebe F1 bolida. Ova postavka, koja pruža izuzetno nisku tačku težišta, korišćena je za još jedan motor, kreiran za Berlinettu Boxer 1973., prvi Ferrarijev serijski automobil sa središnje pozicioniranim bokser motorom.
Ferrarijev 12-cilindarski bokser je započeo priču kao 4,4-litarska jedinica, čija je radna zapremina porasla na 4,9 litara. Bio je korišćen za sve verzije Testarosse, kasnije u formi s četiri bregasta vratila, ostavši u proizvodnji do 1996.
Ferrari V10 F1
Nijedan Ferrarijev serijski automobil nikada nije koristio V10 motor, jer je ovaj tip agregata eksploatisan isključivo za potrebe Formule 1. Postojala su tri osnovna dizajna. Treći, s redovima cilindara pod 90 stepeni, bio je daleko najuspešniji.
Pogonio je bolide kojima je Mihael Šumaher osvajao F1 šampionate 2000., 2001., 2002., 2003. i 2004. Sezona 2005. je bila doduše katastrofalna, ali ti loši rezultati ne idu na konto ovog legendarnog motora.
Ferrari F136
F136 je ostvario osam naslova u različitim kategorijama u izboru za „Međunarodni motor godine“ od 2011. do 2015. Dostupan u radnim zapreminama od 4,0 do 4,7 litara, ovaj V8 se našao u modelima F430, 458 i California, kao i u Alfi Romeo 8C i gotovo dve decenije je služio Maseratijima.
F136 je takođe bio jedina dozvoljena mašina u finalne dve godine A1 GP serije 2008. i 2009.
Ferrari F140
Poput manjeg F136, Ferrari F140 V12 motor je bio redovan pobednik u izboru za „Međunarodni motor godine“. Proizvodi se od 2002., u radnim zapreminama od 6,0 do 6,5 litara. Uprkos svojoj popriličnoj velčini, sposoban je da se „zavrti“ do 9.500 o/min, daleko više od većine serijskih automobila.
Ovaj motor je debitovao u Ferrariju Enzo, a sada se nalazi u 812 Superfastu. U najmoćnijoj formi isporučuje preko 800 konja.
Ferrari F154
Twin-turbo V8 motor s direktnim ubrizgavanjem goriva, zamenio je atmosferski F136 u Ferrarijevim i Maseratijevim modelima 2013. Bio je apsolutni pobednik u izboru za „Međunarodni motor godine“ od 2016. do 2019., a i izglasan je za pobednika i u kategorijama za „Najbolji novi motor“, „Najbolji performantni motor“ i „Najbolji motor radne zapremine od 3,0 do 4,0 litra“.
Bez asistencije, F154 isporučuje do 720 ks za potrebe F8 Tributa. U SF90 hibridnom supersportisti doprinosi ukupnoj snazi od 1000 konja.
Fiat S76
U ranim danima motorizacije, najbolji način da se postigne veća snaga je bio jednostavno napraviti veći motor. Fiat je ovu filozofiju doveo do ekstrema, kada je konstruisao četvorocilindarski agregat radne zapremine od 28,4 litra za S76 iz 1910., koji je bio konstruisan da sruši brzinski rekord koji je držao Blitzen Benz s motorom radne zapremine 21,5 litara.
Za razliku od Benza, Fiat je mogao da probije barijeru od 210 km/h, ali nikada oficijelno nije držao rekord. Rekonstruisani S76 se poslednjih godina takmičio u britanskim trkačkim serijama i brdsko brzinskim trkama.
Fiat serije 100
Poput S76, Fiatovu seriju 100 su odlikovala četiri cilindra, ali tridesetog dela radne zapremine. Debitovao je u formi od 0,633 litra za potrebe Fiata 600 1955., da bi kasnije obezbeđivao dovoljno snage za čitave legije malih italijanskih automobila. Na kraju, dostigao je čak 1.050 „kubika“ u Autobianchiju A112 Abart.
Serija 100 je poslednji put korišćena u Fiatu Seicento s ulaskom u 21. vek. Naravno, nikada se nije radilo o fascinantnom motoru, ali je odigrao izuzetno važnu ulogu u okviru italijanske automobilske industrije, proizveden u milionima primeraka.
Fiat 500
Ovaj vazdušno hlađeni dvocilindraš, koji se nalazio ispod poklopca motora Fiata Nuova 500, smatran je bučnim i slabašnim, i to od prvog momenta kada je ušao u prodaju 1957. Uprkos tome, bio je je legendaran, jer je doprineo izuzetno niskoj ceni 500-tke, a i tokom kasnije eksploatacije nije zahtevao od vlasnika dublje zavlačenje ruke u džep.
500 je verovatno najznačajniji automobil koji je Italija ikada proizvela, a možda najvažniji razlog tome je bio njegov motor.
Fiat Twin Cam
Nema „rođačkih“ veza s Alfa Romeo Twin Cam motorom. Fiat Twin Cam je konstruisao Aurelio Lampredi, kojeg smo već spominjali u kontekstu V12 Ferrarija. Njegov motor je prvobitnu primenu pronašao u Fiatu 124 i njegovim derivatima kao što je Abarth Rally. Kasnije se takođe našao u brojnim modelima Fiata, Alfe, FSO i Lancije.
Osamdesetih godina, bio je standardna mašina za „neitalijanski“ Morgan Plus 4.
Fiat TwinAir
Među motorima iz 21. veka, TwinAir je slovio za ekstremno neuobičajenu pojavu, iz prostog razloga što poseduje samo dva cilindra. Takođe je jedan od najmanjih agregata trenutno dostupnih, radne zapremine od samo 875 „kubika“. Debitovao je u Fiatu 500 2011., ujedno došavši do naslova za „Međunarodni motor godine“.
TwinAir je bio prvi motor posebno dizajniran u cilju korišćenja Fiatove MultiAir tehnologije promenljive šeme razvoda i podizanja i spuštanja ventila, koja je prethodno debitovala na konvertovanom četvorocilindrašu. Ista tehnologija je licencirana za Schaeffler grupu, koja je dalje dala licencu Jaguar Land Roveru za upotrebu u Ingenium motorima.
Lamborghini V12 (prva generacija)
Poput Ferrarija, Lamborghini je V12 implementirao u svoj prvi automobil. Radilo se o modelu 350GT iz 1964., opremljenom 3,5-litarskim agregatom koji je tim Đan Paola Dalare ublažio u odnosu na trkački prototip kreiran od strane Đota Bizarinija.
Lamborghini je nastavio da razvija i koristi ovaj motor čitav niz godina. Postoji debata da li je V12 u Diablu iz 1990. potpuno nov motor ili evolucija originala. Treba reći da je neke detalje ipak delio s verzijom iz šezdesetih godina.
Lamborghini V12 (druga generacija)
V12 koji je debitovao s Aventadorom 2011., bio je bez ikakve dileme potpuno nov. Nije varirao u radnoj zapremini koja iznosi 6,5 litara, a nikada nije bio u ponudi ispod 700 ks.
U najekstremnijoj formi, kod limitirane edicije rezervisane za trkačku stazu, zvanu Essenza SCV12, isporučuje 830 ks, bez bilo kakve turbo ili kompresorske asistencije. Zver!
Lamborghini V10
„Juniorski“ motor iz Lamborghinijeve „ergele“ je takođe atmosferska jedinica, ali s 10 cilindara u „V“ rasporedu. Debitovao je 2003. s modelom Gallardo. Inicijalno je raspolagao radnom zapreminom od 5,0 litara, ali je ona naknadno povećana na 5,2 litra za potrebe Huracana, koji je zamenio Gallardo 2014.
U najsnažnijoj verziji isporučuje 640 ks, što je oko 124 ks po litru radne zapremine i blizu 128 konjskih snaga u slučaju Essenze SCV12.
Lancia V4
Tokom više od pedeset godina, Lancia je proizvela mnoge V4 motore s uskim uglom između cilindarskih redova. Ova izuzetno kompaktna postavka omogućava da sva četiri cilindra funkcionišu u malom pakovanju, što rezultira prednostima na planu snage, kompaktnosti i distribucije mase.
Poslednji Lancijin V4 se pojavio 1963. u modelu Fulvia. Specijalna verzija motora je konstruisana za Fulviju Coupe HF. Ovaj automobil je dominirao na Međunarodnom šampionatu za proizvođače 1972., što je prethodnica WRC-a.
Maserati 250F
Najpoznatiji redni šestocilindarski motor Maseratija, proizvođen pedesetih godina, bio je 2,5-litarski agregat iz modela 250F. Inženjerski slična manjim motorima korišćenim u serijskim i trkačkim A6 Maseratijima, ova 2,5-litarska jedinica je pogonila jedan od najuspešnijih „Grand Prix“ modela svog vremena.
250F je koristilo više nezavisnih timova i vozača, ali u rukama Huana Manuela Fanđa (1911-1995.), došao je do šampionske titule 1957. Maserati je povremeno koristio V12 motor u ovom bolidu, ali je došao do zaključka da nije ostvarena značajna prednost u poređenju s rednim „šestakom“.
Maserati Tipo 107
Prva generacija Maserati Quattroportea, bila je pogonjena u to vreme novim 4,1-litarskim V8 motorom s dva bregasta vratila na glavi motora po cilindarskom redu, tako da ih je ukupno bilo četiri. Ovo je bio jedan od najdugovečnijih serijskih motora italijanskog proizvođača. Nakon premijere 1963., bio je korišćen za mnoge druge modele kao što su Bora, Indy i Kyalami, s radnom zapreminom do 4,9 litara.
Poslednji automobil koji je koristio ovaj motor je bila treća generacija Quattroportea, koja je bila u proizvodnji do 1990.
Vrele Gume
Izvor: Autocar
Priredio: Pavle Barta
