Vazdušno ogibljenje, nekada rezervisano samo za luksuznu automobilsku ponudu, sada se može pronaći kod brojnih premijum modela
Razlog je potpuno logičan, a on se pre svega tiče svestranosti primene i progresa u razvoju ove tehnologije. Ovaj tip oslanjanja bez dileme značajno doprinosi komforu u vožnji, kao i regulisanju klirensa vozila. Spuštena karoserija pri velikim brzinama proizvodi manji otpor vazduha, što poboljšava performanse i spušta potrošnju goriva, dok je pri terenskim avanturama poželjno napraviti veće odstojanje u odnosu na voznu površinu. Vazdušno ogibljenje takođe može biti dizajnirano na način da može biti regulisan hod opruga u različitim tipovima sistema amortizovanja, uključujući magnetoreološke amortizere i poprečne stabilizatore s varijabilnom krutošću.
Komponente vazdušnog oslanjanja zamenjuju postojeća konvencionalna rešenja i integrisane su u nogu ogibljenja. Vazdušne opruge se mogu alternativno koristiti nezavisno od amortizera, posebno na zadnjoj osovini. Sama vazdušna „opruga“ obično dolazi u vidu otpornog, fleksibilnog vazdušnog jastuka. Takođe, postoji u različitim tipovima i veličinama, ali na kraju sve varijante rade isti posao, a on je preuzimanje uloge čelične spiralne opruge. Koristeći komprimovani vazduh, vazdušna opruga deuje poput minijaturnih i sofisticiranih lopti za skakanje (imali smo ih svi kao deca), pri čemu vazduh veći otpor pruža dok se sabija.
Ono što je započelo kao prilično neusavršena stvar koja se koristila za potrebe autobusa i kamiona, postalo je precizan sistem kontrolisan od strane mikroprocesora, mnogo sposobniji od konvencionalnih opruga. Za razliku od njih, odgib vazdušne opruge (hod ogibljenja) nije proporcionalan postavljenom opterećenju. Iz tog razloga vazdušna opruga ne može da funkcioniše isključivo kao konvencionalna opruga, već može biti iskorišćena za podizanje i spuštanje klirensa. Pritisak vazduha koji „pumpa“ vazdušnu oprugu isporučuje se uz pomoć kompresora, a obično postoji rezervoar za obezbeđivanje instantnog snažnog pritiska dok je opruga u funkciji.
Neizbežno, kako je vazdušno ogibljenje evoluiralo, tako su napredovale njena složenost i sposobnosti. Pored promenljivog odstojanja karoserije od tla, moderni sistemi su u službi različitih režima vožnje. Takođe, mogu se koristiti za regulisanje tereta, sprečavajući da „zadnjica“ vozila „sedne“ kada je ono natovareno ili vuče tešku prikolicu.
Primer sofisticiranijeg rešenja je Porscheovo vazdušno ogibljenje s tri komore, koje pruža efikasnije varijacije između postavki koje podrazumevaju komfornu, sportsku ili terensku vožnju. Kao što mu naziv i sugeriše, svaka opruga je razdvojena u tri komore, od kojih se dve mogu isključiti u svakom momentu. Za „najmekšu“ vožnju u „Comfort“ režimu, sve tri komore su u igri radi obezbeđivanja najveće dostupne zapremine vazduha. Dve su zadužene za „Sport“ i „Sport Plus“ postavke, koje poseduju mnogo manju zapreminu vazduha podložnu pritisku, kreirajući na taj način kruću oprugu.
Uprkos „fensi“ nazivima koje proizvođači automobila daruju svojim sistemima vazdušnog ogibljenja, hardver razvijaju različiti dobavljači, kao što su BWI i Continental, s tim što se automobilske kompanije uključuju prilikom „brušenja“ softvera, da bi izvesni model automobila posedovao željene specifikacije. Hardver je u međuvremenu postao prilično sofisticiran, s tim što su jednostavne gumene navlake ranih sistema zamenjene onim napravljenim od kevlara ili najlonskih vlakana u cilju bolje robusnosti i izdržljivosti.
Vrele Gume
Priredio: Pavle Barta
