Enco Ferari – kreator automobilske legende koja će trajati večno (II DEO)

Prvi deo ove priče možete pročitati OVDE

Kada se II svetski rat završio, auto-moto sport je mogao da nastavi sa svojim redovnim aktivnostima. Ferrari se odmah bacio na posao i već 1947. godine izbacuje novi V12, 1,5 l TIPO 125 model. Po tadašnjim standardima, njegov motor je bio ogroman.

Ovaj princip se uklapao u Ferarijevu logiku. On je smatrao da je motor najbitnija komponenta automobila i da je karoserija samo neophodno zlo koje drži sve zajedno. 11. maja 1947. godine, TIPO 125, prvi model koji je Ferrari samostalno proizveo, pojavio se na stazi na trci u Pjaćenci. Ovaj događaj privukao je veliku pažnju javnosti, svi veći timovi i proizvođači su došli da isprate ponašanje automobila na stazi. Svi su bili tu osim samog Enca Ferarija.

Zanimljivo je da se on od tog događaja pa do kraja života, nikada više nije pojavio na trci u kojoj učestvuje njegov automobil. Sama trka u Pjaćenci se nije dobro završila po Ferrari. Sa svega 3 kruga do kraja, TIPO 125 je morao da se povuče sa  staze zbog kvara na pumpi za gorivo.

Iako nije pobedio, TIPO 125 je obeležio početak stvaranja Ferrarija kakvog danas poznajemo. Enco je oko sebe počeo da okuplja najbolje inženjere i najsposobnije vozače. Rezultati su ubrzo stigli. Ferrari je pobeđivao gde god bi se pojavio. Tokom 50-ih godina, jedino što nije osvojio bila je trka 24 časa Le Mana.

Sa sve većim brojem trka u kojima je učestvovao, i samim tim rastom tima koji je stajao iza svega toga, počeo je da se javlja problem finansiranja glomazne organizacije. Ferari je morao vrlo brzo da nađe način da poveća svoje prihode. Ovde na scenu stupa Luiđi Kineti, bivši vozač Ferrarija. On uspeva da ubedi Enca da mu proda pravo prodaje luksuznih Ferrarijevih drumskih automobila u Americi. Veliki šef je pristao na ovaj dogovor, ali nije hteo da ima ništa s tim, njemu je samo bilo bitno da on preko  serijskih automobila može da finansira trkanje.

Kao do sada, kada su sa poslovne strane Ferariju cvetale ruže, privatan život mu je bio u poprilično lošem stanju. Punih 10 godina Enco uspeva da vodi život sa dve porodice. Međutim, 1956. godine, sa svega 24 godine Dino umire u svojoj kući u Modeni. Ferari je ovaj gubitak podneo veoma teško. Ljudi govore da je on od tada pa do same smrti, svako jutro pre posla najpre posećivao Dinov grob. U čast svog pokojnog sina, Ferari od tada svim V6 i ponekim V8 modelima daje naziv Dino. U ovom periodu, Laura saznaje za Encov dvostruki život. U braku su imali sve veće probleme, ali taj odnos se nikako nije odražavao na njegov poslovni život.

Mille Miglia

Godine 1957., Ferari učestvuje u trci Mille Miglia, trci izdržljivosti koja je bila dugačka 1.000 kilometara i vozila se otvorenim drumovima kroz sela Italije. Čak 293 vozača je učestvovalo u ovoj legendarnoj trci. Ferrari je  imao 5 automobila i vozača. Jedan od njih bio je Alfonso De Portago.

Na ovoj trci on je vozio novi TIPO 135, koji je imao motor zapremine 4,1 litar. Oko staze se okupilo čak 10.000.000 gledalaca, a stazu je obezbeđivalo hiljade policajaca i vojnika.

U 5:31 ujutru Portago dolazi na red da startuje. Sve je dobro krenulo dok, pod punim gasom, Portago gubi kontrolu nad automobilom, uleće u publiku, i zaustavlja se u banderi. U incidentu su nastradali Portago, njegov suvozač i čak 15 gledalaca, od kojih su petoro bila deca.

Pod pritiskom javnosti ova trka je iste godine zabranjena. S druge strane Ferari je dobio prijavu za masovno ubistvo jer je navodno stavio pogrešne gume na sve automobile. Ovo je naravno bilo besmisleno, jer još četiri Ferrarija su bila u trci i završili je bez problema, a jedan je na kraju i trijumfovao.

Suđenje je ipak potrajalo nekoliko godina, a nakon 4 godine sve optužbe su odbačene. Taman kada je stvar bila konačno rešena, došlo je do novog incidenta. Na trci Formule 1 za Veliku nagradu Monce 1961. godine, Nemac Tafi Fon Trips nakon udesa završava u tribinama i ubija 14 gledalaca, a i sam gubi život. Novinari su jedva dočekali da ponovo napadnu Ferarija, sa natpisima poput, “ponovo se dogodilo” ili “Ferrari ubija ljude” i slično.

Fordova ponuda i Fiatova pomoć

Uprkos ovim optužbama, suđenjima, Encovim godinama, svim finansijskim, kao i privatnim problemima, Ferrari je i dalje dominirao u svim trkama. Ipak, svi moraju u nekom mometu krenuti da gube. Ford šalje ponudu Ferariju da otkupi kompaniju po vrlo povoljnim uslovima, ali Enco nije želeo ni da čuje.

Američka kompanija onda, slično kao Enco protiv Fiata, odlučuje da pobedi Ferrari na stazi. Već 1964. u Monci, Ford je imao šansu da pobedi Scuderiju. Naime, “plavi oval” je imao značajno brži automobil na stazi, ali je Enco uspeo da otkaže trku i na taj način pobedi te godine. Naredne 1965. Ford uspeva da pobedi Ferrari.

Lančanom reakcijom, Ferrari je počeo na svim trkama da gubi, a sa tim dolazi i opadanje priliva novca. Uprkos svim naporima Kinetija da što više sredstava donese prodajom serijskih automobila, 1967. godine Ferrari je bio na pred bankrotom. Kako više nije mogao da obezbedi potrebne finansije, Enco odlazi kod svog velikog protivnika u Fiat, kako bi tražio novčanu pomoć. Anjeli su navodno platili 11.000.000 $ za Ferarijevu kompaniju. Enco je i dalje ostao da vodi departman za trkanje, dok je Fiat preuzeo proizvodnju i prodaju serijskih automobila. Ova vest je objavljena 1. juna 1969. godine. S jedne strane, ovim potezom okončana je era Encovog samostalnog razvoja, ali s druge strane, on je sad mogao da se 100% skoncentriše samo na trkanje.

Enco i Pjero

Narednih 10 godina Enco uspešno vodi Ferrarijevo odeljenje za trkanje u okviru Fiata. Vremenom je svog vanbračnog sina Pjera doveo da radi s njim. Naravno ovaj potez je naišao na veliki otpor njegove supruge Laure, koja je često pravila scene u kompaniji zbog toga. Enco je sve više vremena provodio sa svojom drugom porodicom, a Pjero je u međuvremenu dobio ćerku, pa je Enco pored svega još postao i deda, uloga u kojoj je odlično snalazio po mišljenju mnogih koju su ga poznavali.

Godine 1978. nakon 55 godina poprilično tužnog i tragičnog braka, Laura Ferari umire. Ubrzo nakon njene smrti Ferari dovodi Lenu, a i Pjero neposredno nakon toga dolazi kod njih sa svojom porodicom. Svoje poslednje godine, Enco provodi kao porodični čovek. Ipak, i sa 80 godina nije penzionisao! Tokom 80-ih godina, Enco je prepustio svom sinu da vodi trkački departman. Da li se on nije najbolje snašao, ili je konstalacija snaga u auto-moto sportu bila takva, ali taj period su obeležili vrlo skromni rezultati. Otac i sin su se vrlo često svađali zbog toga.

Poslednje godine svog života, Ferari provodi u krugu porodice i prijatelja. Spominje se da je u poslednjih godinu dana imao ogromnih problema sa bubrezima. Oni su bili toliko veliki da Enco nije mogao da prisustvuje poseti Pape njegovoj fabrici. Poslednja dva meseca proveo je vezan za krevet. O njemu je najviše vodio brigu upravo Pjero, da bi 14. avusta 1988. godine Ferari sa svojih 90 godina, mirno umro okružen svojom porodicom i voljenim osobama. Po želji svog oca, Pjero je vest o njegovoj smrti saopštio tek nakon sahrane, a na samoj sahrani bila je prisutna samo njegova porodica. Sahranjen je u porodičnoj grobnici pored svog oca.

Odlazak velikana

I tako nas je napustio div auto-moto sporta. Čovek koji u svojim dvadesetim godinama nije imao ništa, ni porodice ni novca, uspeo je da se snagom volje i inteligencijom uzdigne iznad svih i postigne nešto što niko pre njega nije uspeo. Preko Alfe Romeo, pa zatim i samostalno, napravio je automobilsku marku koja ima milione vernih navijača širom sveta. Širom planete, crvene zastave sa propetim konjićem pronaći će se na svim tribinama. Samo je ostao žal što Ferari nije doživeo da vidi opravak svog tima početkom 2000-ih, kada su sa Mihaelom Šumaherom za volanom postavili nove standarde auto-moto sporta.

Autor: Dušan Topić

Uredio: Pavle Barta