Električni automobili ne rešavaju problem zagađenja

Sva vozila proizvode emisiju ugljenika i zagađuju. Kriza izazvana koronavirusom bi trebalo da pomogne da budemo manje zavisni od njih.

Da li bi to zaista moglo da se ostvari, da vlade poput britanske zabrane benzinske i dizel automobile do kraja 2030? Da li će aktuelne železničke franšize biti otkazane  i biti zamenjene sistemom koji može realno da funkcioniše? Da li bi Velika Britanija, primera radi, mogla po prvi put od otkrića motora s unutrašnjim sagorevanjem da razmišlja o racionalizaciji saobraćajne politike? Čini se da ipak treba malo spustiti loptu.

Realizacija oba plana bi trebalo da prođe kroz deceniju ili dve, ali trebalo bi ih uzeti u obzir , jer je reč o ključnim koracima za budućnost.

Još uvek nije jasno šta to znači, jer je vlada odložila kompletne objave vezane za transport do jeseni ove godine. Za sada, ništa u vezi s ovim pozitivnim predlozima nema posebnog smisla.

Ukoliko vlada ima viziju, čini se da je ona na prvom mestu vezana za električnu energiju. Aktuelni transportni sistem će biti zadržan, ali će biti promenjena vozila i železničke kompanije koje ga koriste. Međutim, kada imate sistem u koji je strukturalno urušavanje ugrađeno, bilo kakva značajna strukturalna promena ga ne može unaprediti.

Prebacivanje na električne automobile će smanjiti zagađenje, neće ga eliminisati, jer veliki deo mikroskopskih čestica koje vozila emituju u vazduh koji udišemo, a koje su veoma štetne po zdravlje, nastaje iz guma koje se taru o površinu puta. Habanje guma je ubedljivo najveći izvor mikroplastike koja se uliva u reke i mora. Kada gume, bez obzira na motor koji ih pokreće, dođu do kraja svog životnog veka, još uvek nemamo način da ih na odgovarajući način recikliramo.

Automobili vrše negativan uticaj na životnu sredinu mnogo pre nego što napuste prodajne salone. Jedna procena sugeriše da je ta emisija ugljenika ekvivalentna količini koju vozilo ispusti tokom prevaljivanja 150.000 kilometara! Povećana potražnja i prodaja za električnim automobilima je lančano inicirala „groznicu“ za mineralima kao što su litijum i bakar, čije vađenje ima katastrofalne posledice po prirodu. Ukoliko je cilj u velikoj meri smanjiti broj vozila na putu i zameniti ona koja ostaju vozilima na baterije, to je samo deo rešenja. Međutim ako, kako predviđa prognoza nacionalne distributivne mreže, trenutnu flotu zameni 35 miliona električnih automobila, jednostavno bi došlo do druge ekološke katastrofe.

Menjanje izvora napajanja vozila ne rešava problem ogromne količine prostora koju automobil zahteva, koji bi mogao inače da bude iskorišćen za zelenilo, parkove, igrališta i domove. To ne sprečava automobile da vrše podele unutar zajednice i pretvaraju ulice u saobraćajnice, a život na otvorenom u ponekad smrtnu opasnost. Električna vozila ne rešavaju problem zagušenja saobraćaja niti ekstremnog nedostatka fizičke aktivnosti, što ima direktan negativan uticaj na naše zdravlje.

Za sada, čini se da britanska vlada koju smo uzeli kao reper nema interesovanja za sistemsku promenu. Ona i dalje planira da potroši 27 milijardi funti na izgradnju dodatnih puteva, da bi svi ti novi elektromobili imali kuda da se voze. Analiza organizacije „Transport za kvalitet života“, sugeriše da će dotična izgradnja eliminisati 80 odsto uštede na emisiji ugljenika, koja bi trebalo da bude ostvarena prelaskom na električnu energiju u narednih 12 godina. Međutim svuda, čak i u uređenim baštenskim selima koje vlasti podržavaju, mnogo toga se gradi za potrebe automobila.

Železnička politika je jednako iracionalna. Izgradnja HS2, za koji se predviđa da košta 106 milijardi funti, ubrzala se u poslednjih nekoliko meseci, uništavajući usput dragocena prirodna staništa, iako je i inače ovaj klimav poslovni slučaj gotovo uništen od strane koronavirusa. Ako se jedna stvar trajno promeni kao posledica pandemije, to će verovatno biti način na koji putujemo. Mnogi ljudi se više neće vraćati u kancelarije. Napokon se ostvaruje veliki potencijal tehnologija koje pružaju rad „na daljinu“, što je predugo bilo neiskorišćeno. Nakon što su ljudi uvideli do koje mere su gradovi mirniji i s čistijim vazduhom, malo njih želi da se vrati u prljavu prošlost.

Kao i u slučaju nekoliko velikih svetskih metropola, i London se prestrojava. Gradonačelnik britanske prestonice, prepoznajući da, iako manje putnika može da koristi javni prevoz, prelazak na automobile bi mogao da prouzrokuje zastoje u saobraćaju i zagađenje pogubno po zdravlje, tako da je odvojio putni prostor za bicikliste i pešake. Mančester s okolinom se nada da će izgraditi 1.800 milja (2897 kilometara) zaštićenih pešačkih i biciklističkih ruta.

Neki lekari na vožnju bicikla do posla gledaju kao na „čudotvoran eliksir“, koji značajno smanjuje šanse za preuranjenu smrt. Ako želite da spasite sebe i zdravstveni sistem, sednite na bicikl. Međutim, podrška centralne vlade je još uvek slaba i kontradiktorna, i uključuje tek delić novca koji troši na nove puteve. Glavnu prepreku biciklističkoj revoluciji čini opasnost od sudara s automobilom.

Čak i prebacivanje na bicikle (uključujući električne modele i skutere) predstavlja samo deo odgovora. U suštini, problem nije u samim vozilima, već u sistema življenja u urbanim sredinama. Možda se može formulisati i ovako: urbani sistem življenja kreiraju naša omiljena vozila. Takođe, automobili su u međuvremenu sve učinili većim i udaljenijim. Pariz, otkada dužnost gradonačelnice vrši An Idalgo, trudi se da preokrene ovaj trend, kreirajući projekat „petnaestominutni grad“, u okviru kojeg se distrikti, koji su ranije služili čisto kao portali za administraciju koja se bavila saobraćajem, pretvaraju u samoodržive zajednice, gde svaka poseduje prodavnice, parkove, škole i radna mesta, na 15 minuta međusobne udaljenosti. Ovo je radikalna promena koja bi trebalo da bude primenjena u svim gradovima. Ovakva organizacija bi transformisala ujedno naš osećaj pripadnosti, život u zajednici, uticala bi pozitivno na zdravlje, izglede za lokalno zapošljavanje, dok bi zagađenje i buka i rizici u saobraćaju bili u znatnoj meri smanjeni.

Transport je uvek bio više od samog transporta. Način putovanja pomaže da se odredi način na koji živimo. Trenutno, zaključani u našim metalnim kutijama, ne živimo baš najbolje.

Vrele Gume

Izvor: The Guardian

Priredio: Pavle Barta