Bezbednost „u korist“ policije?
Novi Zakon o bezbednosti u saobraćaju već sada nailazi na brojne kontroverze.
Da li se treba čuditi?
Ne, naravno.
Najpre se o njemu govorilo nadugačko i naširoko, sa prikazima koliko koji prekršaj donosi negativnih poena, odlagalo se usvajanje, da bi usledilo zatišje kada se u celu zavrzlamu uključila i policija
MUP očigledno nije bio zadovoljan izvesnim stavkama, posebno onim koje se tiču ingerencije policije i njenih „prava“. Da li to znači da nas sa novim ZOBS-om čeka „diktatura“ saobraćajne policije?
Pola novca od kazni ide policiji
Bez obzira na sav trud grupe koja je uradila nacrt zakona, na čelu sa prof. Milanom Vujanićem, policija je, čini se, dala završnu reč. Pod velom parole da je potrebno smanjiti broj povređenih i poginulih na srpskim putevima, na mala vrata su se provukli i „interesi“ saobraćajne policije, koja će, uzgred budi rečeno, raspolagati sa polovinom novca dobijenog od naplaćenih kazni. Strah vozača je u ovom slučaju sasvim opravdan, jer je sasvim realna pretpostavka da ćemo biti svedoci „racija“ na putevima, gde će mnogi, ni krivi ni dužni morati da plate kazne.
|
Prof Milan Vujanić |
|
„Ne vidim razlog za zabranu radar-detektora, jer on omogućuje građanima da kontrolišu policiju. Međutim, u ovom slučaju policija će moći da kažnjava i na osnovu lažno prikazanog prekoračenja, jer je zapisnik skoro neoboriv dokaz.“ |
Kadija te tuži, kadija ti sudi?
Ono što policiji „ide u prilog“, i na šta se veliki broj vozača žali su deonice na kojima postoji besmisleno ograničenje brzine, koje su „tradicionalno“ omiljene za „sačekuše“. Na ovaj način bi suštinski cilj da se vozači nateraju da budu disciplinovani mogao da se izrodi u svoju suprotnost, odnosno da kažnjavanje postane cilj po sebi. Dokaz ovoj pretpostavci je na primer, nedostatak informisanja u medijima o lokacijama i vremenu postavljanja radarske kontrole, odnosno selektivan pristup policije koja može, ali i ne mora da dostavi podatke. Dodatno, policija i dalje ima ovlašćenje da po svom nahođenju postavlja ograničenja brzine gde to smatra za shodno, umesto da je za to zadužen inženjer koji je postavio projekat (što je određeno po prvobitnom nacrtu iz 2005.)
Definicije koje to nisu
Realna opasnost koja postoji je da se primena novog Zakona o bezbednosti u saobraćaju može pretvoriti u parodiju, s tim što će policija uvek moći da se pozove na to da je zakon kompatibilan sa evropskim, što i jeste tačno, ali delimično.
Šta je to što bi moglo od novog ZOBS-a da napravi Pandorinu kutiju?
U prvom planu je nepreciznost definisanja, što bi moglo dovesti do mnogih nedoumica. Primera radi, po „novoj“ verziji je promenjena definicija naselja, što je u direktnoj vezi sa ograničenjem brzine, tako da vozač nije siguran kada „naselje“ počinje, a kada se završava, te policija teoretski može postaviti radar pored kuće u nedođiji i tvrditi da je kontrola rađena u naseljenom mestu.
|
Damir Okanović (Komitet za bezbednost saobraćaja): |
|
„Zamislite, saobraćajna nesreća sa poginulima, a zapisnik policije kontradiktoran fotografijama. Šta onda? Umesto da uvedemo video-nadzor na policijskim vozilima, mi se vraćamo u 19. vek i oslanjamo se na policajca i njegov sud, koji je samo čovek. Da ne govorimo o tome da će policija moći da određuje pravila. Pa, ako negde uslovi saobraćaja omogućuju da se vozi 80 kilometara na sat, oni mogu da postave znak o ograničenju na 50 samo da bi kažnjavali vozače. Zatim, ako zbog lošeg puta neko izgubi život, neće odgovarati putari, već vozač koji nije prilagodio brzinu. To će nas odvesti u haos – kaže Okanović, dodajući da policija ima motiv da što više kažnjava, jer 50 odsto od izrečenih kazni sliva se saobraćajnoj policiji, što je 15 – 20 miliona evra. |
Teoretski, definicija „naselja“ za sobom može proizvesti brojne konsekvence i zaplitanja, te nevinog učesnika u saobraćajnom udesu etiketirati kao krivca. Bez obzira što je Nacrt zakona iz 2005. vrlo pažljivo rađen, i što su u rad bili uključeni stručnjaci iz svih oblasti vezanih za saobraćaj, službenici iz MUP-a Srbije su „uspeli“ u tome da preprave, odnosno unazade gotovo čitav tekst zakona.
Žrtva zvana „vozač“
Zdrav razum ovde nalaže jedno ključno pitanje: Zašto je to urađeno? Dodatno, zašto je MUP uopšte uključen u problematiku kada za nju nije nadležan? S obzirom da je na ovaj način prekršen Zakon o Vladi kojim je definisano da je za uređenje saobraćajnog sistema zaduženo Ministarstvo za infrastrukturu, odnosno Ministarstvo za saobraćaj, kako ubuduće očekivati od građana se pridržavaju nečega što u svojoj suštini ne počiva na pravnim temeljima.
Šta zapravo dobijamo?
Loše definisanje, odnosno višeznačnost nekog zakona ga stavlja u grupu represivnih a ne preventivnih, a to je poslednje što je u interesu građana. Policija je očigledno sebi ostavila mnogo širokog prostora u kome se jedan slučaj može tumačiti na više načina, što „ljudima u plavom“ ostavlja mnogo mesta za manevar, a tu su vozači u više nego podređenom položaju.
Da bi zakon bio dobar za sve građane, on mora biti precizan i jasan, bez ikakvih dvosmislenih tumačenja kojih je sada prepun. Dodatno, on mora da bude sveobuhvatan, tj., da propiše pravila koja će biti jednaka za sve. Na udaru ne mogu biti samo učesnici u saobraćaju, autoškole, prevoznici itd., a da ne postoje odredbe koje se tiču putara, državnih organa itd. To je za sada „vešto“ eskivirano, jer najlakše je uprti prstom u onog koji je za upravljačem.
|
Dušan Perić, predsednik Udruženja beogradskih autoprevoznika: |
|
„Tek ćemo odlučiti kako ćemo negodovati. Mi jesmo za ovaj zakon, ali nismo zadovoljni pojedinim odredbama, kao što su one koje se odnose na tehničku ispravnost, verodostojnost isprave, visoke predložene kazne… Po ovom zakonu policajac može da skine tablice bez kriterijuma. Takođe, može za nove gume da kaže da su ćelave, jer mu se vozač nije svideo, a tačnost njegove prijave se ne dovodi u pitanje. Ovo u svakom slučaju nije samo pitanje taksista i autoprevoznika već svih vozača. |
Šta je s amandmanima?
Skupština je konačno usvojila Zakon o saobraćaju 29. maja 2009. godine, a njegova primena će početi za 6 meseci. Ono što je zabrinjavajuće je da javnost nije obaveštena o prirodi brojnih amandmana, tako da ćemo „suštinu“ novih pravila verovatno osetiti na svojoj koži za pola godine, i biti neprijatno iznenađeni, ukoliko više i ima mesta za iznenađenja. Ono čime se vozači stavljaju u nezavidan položaj je slovo zakona koje kaže da je policijski zapisnik NEOBORIV dokaz na sudu, tako da bilo šta, što policajac napiše, je poput „10 Božijih zapovesti“. U vezi sa tim ni malo ne čudi da je Komitet za bezbednost saobraćaja na čelu sa Damirom Okanovićem najavio pokretanje inicijative kod Ustavnog suda povodom te sporne odredbe.
Odredba da je mišljenje policajca neoborivo će za direktnu posledicu imati to da će praktično policija određivati pravila. Još kada spomenemo da famoznih 50 procenata od naplate kazni koji se sliva policiji iznosi 15-20 miliona evra…
Protesti su već najavljeni od strane nekih organizacija, a u međuvremenu nam jedino preostaje da se trudimo da budemo simpatični službenim licima kada nas budu zaustavljali, naravno, ukoliko konačna verzija zakona u Službenom listu, nakon amandmana bude „policijska“, jer tako bi mogli da nešto i da uštedimo…
