Najpoznatiji slučaj direktne krađe vojne tehnologije
„Ja sam političar, što znači da lažem i varam, i kada ne ljubim bebe u javnosti onda kradem njihove lizalice u tajnosti“ (Potraga za Crvenim Oktobrom)
Teško je zamisliti u današnja vremena, ali nekada davno Sjedinjene Američke Države (SAD) i Sovjetski Savez su bili saveznici u zajedničkoj ideji da istrebe zajedničkog neprijatelja – Adolfa Hitlera i nacističku Nemačku. Tokom ranih godina Drugog svetskog rata, dve države su delile veliki deo naoružanja, ali u isto vreme su morali da budu pažljivi da ipak zadrže najbolju tehnologiju za sebe. Možda najbolji primer navedene rečenice je bio Boeing B-29 Superfortress, američki teški bombarder koji se smatrao tehnološkim čudom i bez konkurencije. Kada su Amerikanci odbili da podele ovu ideju sa drugim saveznicima, Sovjeti su odlučili da bukvalno prekopiraju svaki detalj, a kao rezultat je nastao Tupolev Tu-4.
Rane godine rata za Sovjete
I pored raznih problema tokom 1930-ih godina, Sovjeti su dočekali rat u relativno dobroj poziciji. Molotov-Ribbentrop Pact je sprečio sukob sa Nemačkom, barem na neko vreme, a do 1941. godine Sovjeti su zauzeli Finsku, Rumuniju, Baltičke države i deo Poljske. Dve strane su takođe pregovarale o nastavku saradnje, a kada do toga nije došlo – Hitler je odlučio da napadne Rusiju i eliminiše je pre nego što pažnju usmeri prema SAD. Juna 22., 1941. godine je započeta Operacija Barbarossa, najveća vojna akcija ikada zabeležena, a u narednih nekoliko godina svet će da vidi rekordne žrtve i vojnu tehnologiju koja nije bila dostupna ikada pre.
„Bombarder će uvek stići do cilja“
Spomenutu rečenicu je izgovorio britanski političar Stanley Baldwin 1932. godine tokom sastanka između dva rata kada je diskutovao o nedostatku teškog bombardera u britanskim vazduhoplovnim snagama. U spomenuto vreme radarska tehnologija još uvek nije bila usavršena, pa bi tako odbrana dobila obaveštenje svega nekoliko minuta pred napad. Lovci su bili brži i samim tim teži za obaranje, ali su teški bombarderi mogli da dostignu veće visine i da ponesu teže terete. Ovaj problem nije mučio samo Britance već i ostale sile. Nemačka se toliko koncentrisala na vojsku da je gotovo zapostavila vazduhoplovstvo, dok je Rusija imala samo jedan takav avion i to još iz Prvog svetskog rata (Sikorsky Ilya Muromets, koji je originalno zamišljen kao putnički avion). Sa druge strane, jedna od najvećih snaga Amerikanaca je bila upravo u teškim bombarderima. Zajedno sa velikim nosačima aviona, američki teški bombarderi kao što su Boeing B-17 Flying Fortress i Consolidated B-24 Liberator su mogli da napadnu čak i Japan i unište njegovu industriju, i da na taj način spreče protivnika da se bolje naoruža.
Ruski teški bombarderi
Ako izuzmemo spomenuti Sikorsky Ilya Muroments, koji je bio prerađena verzija putničkog aviona, prvi sovjetski teški bombarder je bio Tupolev TB-3. Kada je debitovao 1932. godine, ovaj 24,4 metra dugačak i 41,8 metara u rasponu krila širok avion je posedovao četiri Mikulin motora (od čega je svaki razvijao po 705 ks) i mogao da dostigne brzinu od 212 km/h, preleti 2.000 km između punjenja i ponese bombe teške do dve tone. On se u početku pokazao vrlo uspešnim i bio je korišćen sve do kraja rata. Međutim, do kasnih 1930-ih godina TB-3 je počeo da pokazuje godine i političari su raspisali konkurs za naslednikom. Ugovor je dobio Petlyakov i njegov Pe-8 je stigao 1940. godine. On je podigao maksimalnu nosivost na pet tona i domet na 3.700 km pri brzinama do 443 km/h, a takođe je imao momente slave kada je, 1941. godine, bombardovao Berlin, a onda je na red došlo i „prijateljstvo“ sa Amerikancima.
Lend-Lease
Amerikanci nisu ušli u Drugi svetski rat (barem ne zvanično) sve do 1941. godine kada je Japan bombardovao njihovu vojnu bazu Pearl Harbor na Havajima, ali to ne znači da nisu pomagali svojim saveznicima. U martu 1941. godine SAD je potpisao Lend-Lease ugovor sa Francuskom, Britanijom i Kinom o isporuci hrane, ulja i vojnih materijala, a u zamenu Amerikancima je dozvoljeno da koriste vojne baze u ovim državama. U oktobru iste godine, nedugo nakon napada od strane Nemaca, u Lend-Lease je uključen i Sovjetski Savez. Iako na papiru saveznici, Amerikanci ipak nisu smeli da dozvole da njihova savremena tehnologija stigne u ruke Sovjeta, pošto su se dve države dugo borile čija politička idealogija je bolja. Po pitanju vojne tehnologije, Amerikanci su isporučivali uglavnom manje tenkove (M3 Lee i M4 Sherman), a kada je reč o avionima izbor bi uglavnom bio manji lovac Bell P-39 Airacobra. Počev od 1942. godine, Sovjeti su dobili i 862 srednja bombardera North American B-25 Mitchell. Tada na scenu stupa prvi nesporazum između dve države. Naime, iako je spomenuti Pe-8 bio dovoljno dobar da ponese veće terete i preleti dugačke distance, on je imao određenih mehaničkih problema i do 1945. godine će biti proizvedena samo 93 primerka. Iz tog razloga, Josif Staljin je počeo da zahteva da mu Amerikanci isporuče svoje najnovije tehnološko čudo – Boeing B-29 Superfortress.
Boeing B-29 Superfortress
U leto 1942. godine svetlost dana je ugledao možda najnapredniji teški bombarder Drugog svetskog rata, Boeing B-29 Superfortress. On je bio dugačak oko 30 metara sa rasponom krila od 43 metra, a pokretala su ga četiri motora od po 2.200 ks. B-29 je bio odličan u svim karakteristikama – mogao je da dostigne brzinu od 574 km/h i visinu od 9.710 metara, preleti 5.230 km između punjenja i ponese terete težine do devet tona. On se mogao pohvaliti i ostalim karakteristikama, kao podatak da je bio prvi avion sa kabinom pod pritiskom, a kasnije će da napiše istoriju kao prvi avion koji je bacio atomsku bombu. Njegovo oružje se kontrolisalo preko kompjutera pa nije predstavljalo iznenađenje što je Staljin zahtevao upravo takav avion. Međutim, Amerikanci su uporno odbijali iz razloga što se rat bližio kraju, a postojala je i javna tajna da Sovjeti rade na atomskoj bombi. Hladni rat je već bio na pomolu pa samim tim Amerikanci nisu mogli da rizikuju da ih rival napadne njihovom sopstvenom tehnologijom.
B-29 u Rusiji
Nasuprot planovima Amerikanaca, tokom rata četiri B-29 su završili u Rusiji. Prvi od njih je stigao Jula 31., 1944. godine kada je jedan od primeraka, nakom bombardovanja japanskih ciljeva u Kini, zbog mehaničkih problema završio u Vladivostoku. Svega mesec dana kasnije još jedan primerak se srušio u planinskim delovima nakon što je pogođen tokom bombardovanja Japana. U novembru iste godine još dva primerka su se srušila iz identičnih razloga. U sva četiri slučaja piloti su prošli bez problema, a zatim su vraćeni u SAD preko Irana. Amerikanci su tražili i svoje avione, ali su Sovjeti odbili iz razloga što su bili neutralni u Pacifičkom ratu između SAD i Japana.
Ako ne možes da ga pobediš…
Sredinom 1943. godine svi veći sovjetski proizvođači su dobili poziv da počnu sa radom na novom teškom bombarderu. On je trebalo da bude u stanju ne samo da bombarduje Nemačku već i da bude pretnja Amerikancima u budućem hladnom ratu. Izbor je kasnije pao na samo dva imena (Tupolev i Myasishchev), ali nijedan od njih nije imao većeg iskustva sa sličnim proizvodima. U želji da sačuva svoju reputaciju (a verovatno i život), Andrei Tupolev je zatim predložio da bi njegova kompanija bila u stanju da direktno prekopira B-29 i na taj način Sovjeti bi dobili svoju verziju ovog savremenog aviona. Staljin nije bio preterano oduševljen, ali je svakako želeo da prvi stigne do Berlina i samim tim je odobrio razvoj. Krajem 1944. godine sva četiri B-29 su isporučena Tupolevu. Jedan od njih je bio previše oštećen da bi imao svoju svrhu, ali su ostala tri primerka bila više nego dobro očuvana. Jedan primerak je detaljno rastavljen za proučavanje, drugi je korišćen za obučavanje pilota dok je treći služio kao generalna ideja za konačan proizvod. Sovjetska vlada je koristila preko 900 fabrika da se proizvede identična kopija, a tokom prve godine rada inženjeri su napravili preko 105.000 crteža. Do druge godine sovjetska kopija je bila spremna za serijsku proizvodnju od 20 primeraka.
Koliko su B-29 i Tu-4 „isti“?
Barem na papiru dva aviona su bila gotovo identična posebno po pitanju čuvenog „cigareta“ izgleda. Najveći problem je predstavljala sama šasija, a pošto Sovjeti nisu imali tehničke detalje koju kombinaciju aluminijuma je Boeing koristio, oni su morali da eksperimentišu u velikoj meri. Pored šasije, velika razlika je vladala i po pitanju plastike i gume, a Tupolev je želeo samo najkvalitetnije materijale, koje Sovjeti u tom momentu jednostavno nisu imali. Na kraju je razlika u težini iznosila manje od 1% (34.930 kg Amerikanca prema 35.270 kg Sovjeta), ali će neki inženjeri tvrditi da je Tu-4 ustvari bio za 1.400 kg lakši. Najveća promena između dva motora je vladala u samim motorima, a Sovjeti nisu želeli da kopiraju Amerikance i po ovoj karakteristici. Tu-4 je su na kraju pokretala četiri sovjetska Shvetsov ASh-73 motora od po 18 cilindara, a svaki od njih je razvijao po 2.400 ks. Sovjetska verzija je bila nešto sporija (maksimalna brzina 558 km/h), ali je mogla da dostigne veću visinu (11.200 metara) i pređe 5.400 km između punjenja. Tu-4 je zamenio i američko oružje Sovjetskim od 20 mm i 23 mm, a dobio je i nešto moderniji sistem za komunikaciju.
Debi
Tupolev Tu-4 je imao svoj prvi let 19. maja, 1947. godine, a serijska proizvodnja je odmah startovala sa ciljem da bude masovno masovno proizveden do 1949. godine. On je prvi put predstavljen javnosti 3. avgusta, 1947. godine u Moskvi kada su tri primerka preletela dok je oduševljena publika gledala. Amerikanci u početku nisu reagovali pošto su znali da Sovjeti poseduju nekoliko B-29 primeraka, ali kada se pojavio četvrti primerak nekoliko minuta kasnije, njihove najveće sumnje su postale realnost – Sovjeti su prekopirali najmoderniji zapadni avion. Ovaj podatak je uneo veliku paniku u SAD pošto je Tu-4 bio u stanju da preleti do Los Anđelesa i Čikaga, mada nije bio u stanju da se vrati sa jednim punjenjem goriva.
Kratka istorija
Tu-4 će opstati u proizvodnji samo do 1952. godine i do tada će biti proizvedeno 847 primeraka, a veliki broj njih će tokom kasnih 1950-ih godina biti doniran Kini. On je kasnije zamenjen modernijim teškim bombarderima samostalno razvijenim od strane Tupoleva kao što su Tu-95 i Tu-19. On nikada nije video borbu, ali je korišćen za test RDS-1 atomske bombe – najmoćnijeg nuklearnog oružja ikada testiranog. Tokom svoje kratke istorije je razvijeno i nekoliko prototipova, kao što je civilna verzija i model na mlazni pogon, ali nijedan od njih nije ugledao serijsku proizvodnju. Do današnjeg dana su preživela samo tri primerka od čega se jedan nalazi u Rusiji, a ostala dva u Kini. Boeing je dugo razmatrao opciju da tuži Tupolev na međunarodnom sudu za krađu, ali je odustao kada je saznao da čak i ako pobedi verovatno ne bi dobio finansijsku nadoknadu. Kompanija je odlučila da najbolja „kazna“ za Tupolev bi bila ta da se proizvede avion prema kome će Tu-4 delovati jako zastarelo. Kao rezultat je debitovao svemogući Boeing B-52 Stratofortress, koji se, sa minimalnim izmenama, koristi u američkom vazduhoplovstvu od 1952. godine i opstaće u proizvodnji minimalno do 2040. godine.
Zaključak
Tu-4 je uspeo da smanji tehnološku razliku između SAD i Sovjetskog Saveza, a kada se pogleda koliko je njegova istorija bila kratka i da su do ranih 1950-ih godina mlazni avioni zamenili one sa propelerima, rizik se Sovjetima više nego isplatio. Oni su dobili avion koji je uneo strah u same Amerikance za samo delić cene njegovog originalnog razvoja (po nekim pričama, Boeing B-29 je koštao američku vladu više novca nego razvoj atomske bombe), pa se postavlja pitanje … da li je ustvari za Sovjete bila dobra stvar što su Amerikanci odbili da im prodaju licencu za svoj avion?
