Svetski bogataši moraju da prestanu da koriste privatne mlaznjake da bi ekološke mere imale smisla

Mnogo puta smo upozoreni (a ta upozorenja u međuvremenu postaju ozbiljnija) da ako aktivne mere smanjenja emisije ugljenika ne budu odlučno primenjivane do 2030-ih, naša planeta je osuđena na propast

Bogati bi trebalo takođe da imaju to na umu.

Nedavni izveštaj UN-a o procepu u emisiji štetnih gasova za 2020., dolazi kao šamar svima onima koji misle ili se nadaju da će zabrane putovanja uvedene tokom prošle godine zbog opšte poznate zdravstvene krize, doneti bilo kakvu razliku u pogledu projektovane emisije gasova koji stvaraju efekat staklene bašte. Doduše, blagi efekat postoji, ali prognoze su i dalje zabrinjavajuće visoke.

Izdvojićemo ono što je važno: svet se suočava s porastom temperature u ovom veku od 3 stepena Celzijusa. To je možda manje od onoga što bi se desilo da nije bilo pandemije, ali je i dalje iznad vrednosti po Pariskom sporazumu, koji podrazumeva porast od manje od 2 stepena Celzijusa.

To nas dovodi do sledećeg pitanja: ako je svetska avionska flota prizemljena već nekoliko meseci zaredom, ko je onda leteo u 2020.? Odgovor je – bogataši, odnosno jedan odsto svetske populacije, koji broji oko 70 miliona ljudi, kojima restrikcije u avio-saobraćaju nisu značile ništa, jer su uveliko koristili svoje privatne mlaznjake.

Na njih se odnosi 15 odsto svetske emisije ugljenika u 2020., dok je polovina svetske populacije (3,5 milijardi ljudi) odgovorna za dodatnih 50 odsto. Takozvani procep u emisiji, odnosno razlika između ugljeničnog otiska „jednoprocentaša“ i ostatka sveta, značajno se proširio prošle godine.

Zaključak izveštaja je veoma jednostavan u teoriji, ali veoma izazovan u praksi. Bogati „jednoprocentaši“ treba da prestanu da koriste privatne mlaznjake da bi bilo koja druga mera smanjenja emisije štetnih gasova uopšte imala smisla. Oni svoj ugljenični otisak treba da smanje za 97 odsto.

„Najbogatiji ljudi koji čine jedan odsto populacije, treba da redukuju trenutni uticaj koji vrše na emisiju štetnih gasova za bar faktor 30, dok bi emisija po glavi stanovnika među 50 odsto najsiromašnijih mogla da se poveća za oko tri puta u odnosu na trenutni nivo“, kaže se u izveštaju.

Teoretski, to zvuči prilično lako za izvesti, ali se verovatno neće desiti, bar ne na pravi način. Bez mnogo sumnje, na kraju će uspostavljanje načina života s niskim udelom ugljenika zahtevati duboko ukorenjene promene u socioekonomskim sistemima i kulturološkim obrascima. Spremnost za promene je ono što nam je potrebno.

Alternativni metodi redukovanja emisije ugljenika su takođe u ponudi, kao što je usvajanje načina života baziranog na biljkama i korišćenje javnog transporta ili bicikala umesto automobila. Međutim, sve to ne znači ništa ukoliko svetski bogataši ne prestanu da koriste svoje privatne mlaznjake. To je kao da vam je organizam blizu kolapsa zbog dehidracije, a neko vam na čelo stavi vlažnu krpu. Naravno, to prija i pomaže, ali vas neće spasiti od umiranja.

Pre nego što postanemo previše melodramatični ili fatalistički nastrojeni na početku nove godine, ova promena u životnom stilu i mentalitetu bogatih, mogla bi da bude teška za sprovođenje, ali ne i nemoguća. Pogledajmo Luisa Hamiltona, Leonarda di Kaprija, Hoakina Feniksa, Džejmsa Kamerona, kao i neke druge. Mada među mnogima možemo pronaći i izvesnu dozu „ekološkog“ licemerja, ne možemo reći da se ne trude.

Ono što je neophodno svetu je radikalna promena ponašanja i životnog stila ljudi širom planete, a posebno onog „bogatog“, industrijski razvijenog sveta.

Vrele Gume