Borba za status najprestižnije limuzine na svetu
Da otvorimo ovu temu, palo nam je na um kada smo Vam prenosili vest da bi buduća Mercedes-Benz E klasa mogla da se pojavi i u raskošnoj verziji sa produženim međuosovinskim rastojanjem i oznakom Maybach
U polarizovanom svetu pre pedesetak godina se znalo: najprestižnije limuzine na svetu bile su marke Mercedes-Benz, Cadillac i Rolls-Royce na Zapadu, dok su limuzine, koje su na ulicama Moskve i drugih istočnoevropskih prestonica izazivale strahopoštovanje i sklanjalo im se s puta, bile marke ZIL. Modeli su se menjali kroz decenije, ali ne i poredak stvari, i marke su ostajale čvrsto na svojim pozicijama.
S početkom našeg milenijuma, tržišna borba u najluksuznijem segmentu je ozbiljno uzavrela. Novi igrači koji su ogromnim obimom proizvodnje i nadmoćnom tehnologijom smatrali da su stekli „pravo“, ali i realne mogućnosti za to, nastojali su da poljuljaju etablirane kraljeve visoke klase. I ne samo to. Moćna i superluksuzna SUV vozila, pa čak i „karavani“ iz više-srednje klase, „naoružani“ nadmoćnom motorizacijom i nabijeni luksuzom, krenuli su da otkidaju deo po deo kolača koji je pre toga neprikosnoveno pripadao Rolls-Royceu, Mercedesu ili Cadillacu. Ono što koju deceniju ranije nije moglo da se zamisli, počelo je da se događa: prinčevi iz kraljevskih kuća počeli su, umesto u Rolls-Royceu, da se voze u Range Roveru ili „nabildovanoj“ G-klasi, a pojavilo se i sve više atipičnih kupaca u luksuznom segmentu (koji je odavno prestao da bude rezervisan za državnike i krunisane glave), pre svega iz redova sportskih, holivudskih i muzičkih superzvezda, ali i sve mlađih pionira računarske revolucije, beskompromisnih mladih menadžera, kao i tajkuna iz zemalja bivšeg SSSR, Bliskog Istoka, Kine, Indije i Latinske Amerike. Situaciju su dodatno usložnjavale razne specijalizovane „tjuning“ firme, koje su se sve više okretale bogatoj i razmaženoj klijenteli, s jedne strane otkidajući deo prodaje vodećim proizvođačima, dok su sa druge strane istim tim proizvođačima pravili odličnu marketinšku promociju, pokazujući publici i potencijalnim kupcima koliko moćni, luksuzni i brzi njihovi serijski modeli zapravo mogu da budu i koliko dobro mogu da izgledaju.
Revolucija u luksuznom segmentu početkom našeg veka započela je najavama koncerna Daimler-Benz da će oživeti marku Maybach, što su ubrzo i učinili predstavljanjem superlimuzina Maybach 57 i 62. Ni ostala dva vodeća nemačka proizvođača nisu gubila vreme. Džentlmenskim dogovorom, šefovi BMW-a i VW koncerna, uz medijaciju i blagoslov tadašnjeg nemačkog kancelara lično, podelili su između sebe dragulje engleske automobilske industrije XX veka, Rolls-Royce i Bentley, i time izgradili odlične temelje za skok u najvišu klasu. Preko Atlantika, američki Cadillac je svoju moć u to vreme, 2003. godine, demonstrirao konceptom Sixteen, fantastičnom limuzinom sa V16 motorom zapremine od čak 13,6 litara, sa titanskom snagom od 1.000 ks (750 kW) i obrtnim momentom od jednako neverovatnih 1.350 Nm, ali su se u GM-u na tome i zadržali, bez namere da sa serijskom verzijom uđu u „ring“ sa spremnom trojkom iz Nemačke.
Maybach
Limuzine Maybach 57 i 62, koje su nazive dobile po dužini karoserije (5,7 odnosno 6,2 metara), naročito u svojim pojačanim izdanjima 57S i 62S, koja je pokretala motorizacija iz u to vreme potpuno nove superlimuzine S65 AMG, sa neizmenjenom snagom od 612 ks (450 kW) i silnim obrtnim momentom od okruglo 1.000 Nm, predstavljale su u to vreme vrhunac luksuza, udobnosti, performansi i prestiža u automobilskoj industriji. Proizvodile su se u jednobojnoj, a često i sa karoserijom lakiranom u dve elegantno izbalansirane boje, a količina luksuza u unutrašnjosti je jednostavno ostavljala bez daha.
Kupcima kojima sve ovo nije bilo dovoljno impresivno, u susret je izlazio Brabus, čuvena tjunerska kuća specijalizovana za Mercedes-Benz vozila, koja je nakon preuzimanja AMG-a od strane Daimler-Benz koncerna ostala vodeći tjuner ove marke. Pod oznakom SV12 S, proizvodili su po porudžbini superlimuzine još snažnije i luksuznije od originala, ma koliko to zvučalo neverovatno, a motorizacija je u to vreme dostizala snagu od 730 ks i obrtni moment od 1.320 Nm, elektronski ograničen na 1.100 Nm, a jedna takva limuzina konstruisana na bazi Maybacha 57S postavila je u to vreme više svetskih rekorda u brzini u kategoriji limuzina.
U 2004. godini, pod imenom Maybach pojavio se i jedan prelepi kupe, doduše namenski projektovan za potrebe fabrike Fulda, prestižnog nemačkog proizvođača pneumatika, koja je želela superioran prototip za ispitivanje njihovih pneumatika visokih performansi pri brzinama do gotovo 350 km/h. Tako je nastao Maybach Exelero, sa biturbo V12 motorom snage 700 ks (515 kW), koji je svoje mogućnosti dokazao i sam postavivši niz brzinskih rekorda na stazi Nardo na jugu Italije. Međutim, iako dočekan ovacijama u javnosti, ovaj superkupe niti se proizvodio, niti je poslužio kao osnova za neki drugi model, bar ne neposredno.
Limuzine Maybach 57/57S/62/62S bile su, međutim, omiljene doslovno na svim kontinentima, ali to, kako je vreme pokazalo, nije bilo dovoljno da nadoknadi ogromna ulaganja i proizvede opipljive profite. Iako je globalna prodaja beležila solidne cifre za ovako egzotičnu klasu vozila, rezultati jedva da su dostizali polovinu zadatih ciljeva. Pomenuto tržište najluksuznijih limuzina, naime, razmaženo je, hirovito i nepredvidljivo, a za prestanak proizvodnje kao zasebne luksuzne linije modela u okviru Daimler-Benz koncerna i ponovno privremeno gašenje marke Maybach, „najzaslužnije“ je verovatno bilo „čedo“ dizajnera našeg porekla, čijim „perom“ je oživljeno kultno ime Phantom u ergeli Rolls Roycea, a u okrilju moćnog BMW koncerna.
Rolls-Royce
Rolls-Royce Phantom stvoren je, sa stanovišta konstrukcije, na sličnim principima kao i modeli marke Maybach, dakle takođe sa pogonom u vidu V12 motora, ovaj put tradicionalne zapremine 6,75 litara, snage oko 460 ks (338 kW), impresivne karoserije i sa obiljem prostora i raskoši u unutrašnjosti, naročito na zadnjim sedištima.
Međutim, dok se Maybach snažno oslanjao, tehnologijom i dizajnom, na tada aktuelnu S-klasu (W220), Rolls-Royce je za Phantom izabrao „slavniji put“.
Umesto da bude baziran na limuzini BMW 760i/760Li, projekat Phantoma izgrađen je na temeljima višedecenijske tradicije imena Phantom, koje je pre ovog modela trajalo kroz šest generacija, od modela Phantom I iz 1925. godine, do Phantoma VI koji se proizvodio do početka 1990-ih. I to se, pored naravno nesporno moćnog dizajna i vrhunskog luksuza, pokazalo kao dobitna kombinacija, koja je privukla klijentelu iz svih delova sveta. Iako značajno slabije motorizacije od Maybacha, naročito u poređenjima sa modelima 57S i 62S, pa možda čak i nešto slabijih tehničkih rešenja, Phantom je, sa svojom monumentalnom vertikalnom rešetkom hladnjaka, ukrašenom blistavom figuricom krilate devojke („Spirit of Ecstasy“), imperativnim „pogledom na okolinu“, dugom haubom, „obrnutim“ zadnjim vratima i „gomilom“ najfinije kože, kašmira, drveta i aluminijuma u unutrašnjosti, bio i ostao priželjkivan, tražen i kupovan. Njegovu slavu nisu pomračili ni Maybach, ni drugi direktni rivali, prestižne Bentley limuzine Flying Spur i Mulsanne, iz drugog „neprijateljskog“ tabora, VW koncerna.
Phantom se tokom godina razvio u četiri varijante karoserije, kao limuzina, limuzina sa produženim međuosovinskim rastojanjem, luksuzni kupe i „drophead coupé“, odnosno atraktivni kabriolet sa dvoje vrata. Kasnijih godina, pored Phantoma, ponuda fabrike Rolls-Royce upotpunjena je nešto „skromnijom“, ali i sportskijom limuzinom Ghost i prelepim, gotovo dekadentnim kupeom Rolls-Royce Wraith i kabrioletom Dawn.
Bentley
Kao što smo već pomenuli, ovo britansko „staro zlato“ u globalnoj „podeli karata“ pre nešto više od deset godina pripalo je koncernu Volkswagen. U klasi koja je tema naše današnje priče, Bentley nastupa sa dva aduta, superluksuznim limuzinama Mulsanne i Flying Spur, ali čini se da to nikako nije sve.
Više i agresivnije od svojim rivala, barem za sada, Bentley pokazuje namere da pomrsi konce postojećim liderima u klasi najluksuznijih SUV vozila i da modelom Bentayga kroči direktno na sam vrh ove već dosta godina vrlo profitabilne kategorije vozila.
Mercedes-Benz
Vratimo se još jednom na početak našeg teksta. Konačnim uklanjanjem limuzina marke Maybach iz vrha svoje ponude, Daimler-Benz je ostao sa Mercedes-Benz S-klasom kao krunom svoje game vozila. Naravno, to uopšte nije skromno, naprotiv, imajući u vidu prestižni imidž, luksuz i performanse modela S600, a zatim i moćne mašine iz ergele AMG-a, modele S63 i S65 AMG, koje po mnogim kriterijumima, i za daleko manje novca, nadmašuju performanse Phantoma, pa čak i Bentley limuzina. Ali ove limuzine svakako svojim vlasnicima ne daju onu notu prestiža, koju nose imena Bentley ili Rolls-Royce, ili raniji brend Maybach.
Time ponovo dolazimo do nepredvidljive i hirovite prirode stvarnih kupaca ovakvih modela. Dok neki od njih zapravo i žele da njihov automobil na prvi (a često i na drugi) pogled deluje kao neka „obična“ S, G ili GLS klasa, „običan“ Audi A8 ili Q7 ili pak BMW serije 7, a da samo oni, i eventualno još poneko dovoljno upućen da u trenutku primeti razliku, znaju kakva moć im se krije pod haubom i raskoš u unutrašnjosti, i spremni su da za tu diskreciju bogato plate, drugi potencijalni kupci željni su razmetanja, da trube fanfare i prostiru se crveni tepisi, i da i poslednji laik na kilometar rastojanja shvati da to u čemu oni dolaze vredi bar 300.000 ili pola miliona evra.
Mercedes-Benz je tu svojim najnovijim potezom napravio zapravo vrlo inteligentno rešenje. Za i dalje mnogo manje novca od na primer Rolls-Roycea Ghost ili Bentley Mulsannea, kupac može da se odluči za Mercedes-Maybach S600, koji se ne samo nespornim performansama i luksuzom, već i grbom i imenom jasno distancira od automobilske konfekcije.
Pomenuta najava da bi i buduća E-klasa mogla da bude ponuđena u fabrički produženoj verziji, sa mnogo više hedonizma u unutrašnjosti i prestižnom oznakom Maybach, mogla bi da doprinese da mnoge do sada neiskorišćene vrednosti konstrukcije i motorizacije E-klase dođu do svog punog izražaja tamo gde je to najvažnije – naravno, na tržištu. A da bismo pokazali koliki potencijal leži u ovoj kategoriji, podsetićemo na nekadašnje sjajne verzije, poput E60 AMG iz 1996. godine, sa 6,3-litarskim motorom snage 405 ks, Brabusovog apsolutnog svetskog rekordera u brzini, limuzine EV12 i karavana TV12 iz iste 1996. godine, sa 7,3-litarskim V12 motorima u ono vreme nepojmljive snage od 582 ks, i maksimalnom brzinom od 330 km/h, odnosno 320 km/h u verziji TV12, zatim produžene i blindirane luksuzne verzije u izvedbi poznate radionice Trasco iz Bremena, i konačno Brabusove E-klase u verziji „Crni baron“, sa okruglo 800 ks, koja je takođe držala određene rekorde u brzini.
Naravno, osim podbrenda Maybach, Mercedes-Benz u rukama ima i druge moćne adute, poput performantne AMG divizije, linije blindiranih modela MB Guard i „etikete“ Pullman, za najraskošnije modele limuzina, i ima kako pravo, tako i mogućnosti, da ova zvučna imena kombinuje po svom nahođenju i prema željama kupaca. A tu je, naravno, i Brabus, koji je već prikazao svoje „viđenje“ Mercedes-Maybacha S600, u vidu svog modela Brabus Maybach Rocket 900, sa snagom od okruglo 900 ks i teorijskim maksimalnim obrtnim momentom od 1.500 Nm, elektronski ograničenih na i dalje ogromnih 1.200 Nm.
Mi bismo takođe voleli da takođe vidimo novi GLS i kultnu G-klasu (sa produženim međuosovinskim rastojanjem?) i u Mercedes-Maybach verziji. Bilo kako bilo, karte u najvišoj klasi su iznova izmešane, a sada su takođe, osim Mercedesa, na potezu i BMW i Volkswagen, sa svim svojim resursima i podružnicama, ali, zašto da ne, i Cadillac i Lexus.
