Prvih 30 sati na električnom biciklu
„Točak je kao i krilo, pre svega simbol premeštanja, oslobađanja uslovljenosti mestom i onog duhovnog stanja koje od njih zavisi.“
Rečnik simbola – Alen Gerbran i Žan Ševalije
Kada provodite vreme na dva točka, a Robert M. Pirsig u svojoj fenomenalnoj knjizi Zen i umetnost održavanja motora misli na motor, način na koji posmatrate okruženje se potpuno razlikuje od drugih. Kada ste u automobilu, uvek ste u nekom oklopu, u udobnim sedištima, pod idealnom temperaturom, okruženi sopstvenom muzikom i udišete brižljivo filtriran vazduh. Ako imate sve moderne elektronske sisteme za bezbednu vožnju, vi ste pasivan posmatrač i sve što promiče pored vas je kao na ekranu najnovije igrice na vašem smartfonu. Na motoru tog ekrana nema. Na motoru ste usred prizora, nešto kao glumac na sceni pozorišta, niste samo gledalac, prisutni ste u eksterijeru, osećate miris šume kroz koju vozite, smrad sa sveže nađubrene njive pored koje prolazite, bubice vas udaraju po delovima lica koji su otkriveni. Zapahne vas loše sagoreli dizel iz nekog FAP-a, godišta vašeg strica. Draži su vam sporedni putevi.
Znam to jako dobro, vozim motor. Jedna od takvih vožnji života, za sva čula, bila je ona kojom sam na motoru prešla čitavu Albaniju. Tada sam mislila da nema dalje.
Električni bicikl, poznatiji kao „e-bajk“, jeste bicikl sa integrisanim električnim motorom, koji može da bude korišćen za kretanje ili za dodavanje snage prilikom okretanja pedala.
Vulgarno rečeno – e-bajkom se uzbrdo vozi kao po ravnom
Možemo da ga opišemo i kao tihu verziju nekadašnjeg „bicikla sa pomoćnim motorom“ ili popularnog „Pony express-a“ ili „Solex-a“, ili kao ekološki derivat između bicikla i motora.
To je sredstvo za transport i rekreaciju ujedno.
Automobil, kompjuter, otkriće DNK i smartfon jesu tehnologije koje su promenile našu civilizaciju. A električni bicikl, iako se razvija tu pored nas, tiho i skoro neprimetno, sasvim izvesno predstavlja sledeći revolucionarni pronalazak koji će sigurno izmeniti naš gradski transport. Za to EU svojim ograničenjima saobraćaja za putničke automobile po gradovima već priprema teren. Najbolji i najubedljiviji primer za ove procese jeste Amsterdam, u kojem na oko 850.000 stanovnika postoji oko 847.000 bicikala, i to bez onih 12.000 koji se svake godine izvade iz kanala. Pre nego što dežurni kontraši napadnu, evo nekoliko ključnih razloga zbog kojih mislim da električni bicikl donosi revoluciju u kretanju modernog sapijensa.
Pre svega, mi smo postali sedeća civilizacija. Medicina širom planete jednoglasno viče „više se krećite, hodajte, trčite, vozite bicikl“.
Za one koji vole rekreaciju, ali im je teško pedalanje uzbrdo, električni bicikl je rešenje
Za one koji bi da se elegantno odvezu na posao, ali ne žele da se oznoje, električni bicikl je efikasan transport.
Postoje i ljudi koji iz zdravstvenih ili drugih razloga ne mogu da podnesu veće fizičke napore, pa je za njih električna pomoć takoreći savršena. Posebno je važan ekološki aspekt elektrike, naročito za našu zemlju u koju se uvezlo stotine hiljada polovnjaka više nego sumnjive ekološke kategorije. Empirijski potvrđujem ovu tezu iz nedavno stečenog iskustva i pređenih prvih 300 km domaćim biciklom marke “E prime bike”.
Kretanje po gradu električnim biciklom ipak je brže nego automobilom
Matematika biciklističke brzine je jednostavna! Ako se krećem prosečnom brzinom od oko 20 km/h, ona se svodi na isti prosek koji pređem automobilom kada uračunam i dnevno dreždanje u automobilu, u nekom od beskrajnih zastoja. Bonus plus je nula vremena provedenog u potražnji parking-mesta. A super bonus je vožnja kroz mirise procvetalog bagrema, lonicere, pa lipe.
Tačno cvetaju tim redosledom; to se iz pozicije novopečenog „pedal pusher“-a sada lako nauči. Srećna okolnost je i ta što put do kancelarije od oko 8,5 km vodi evropskom biciklističkom stazom, pored Dunava, kroz park i rezidencijalni deo zvani Ribnjak, pa je uživanje u utiscima neometano borbom za opstanak na našim putevima.
Ono što me je kao novopečenog biciklistu zaista zaprepastilo jeste činjenica da Novi Sad ima tradiciju vožnje bicikala i dosta dobro izgrađenu mrežu staza, osim na Mostu slobode. Onaj ko je potpisao jedan takav objekat, koji čak ima pristupnu stazu sa sremske strane ali NEMA stazu za bicikl, ili je amater ili zlonameran, jer na Mostu slobode vožnja biciklom je zabranjena.
Veza na dva točka između delova grada sa obe strane reke postoji samo preko jednog mosta – Varadinske duge. O biciklističkoj situaciji u Beogradu bolje i da ne govorim.
Novi Beograd još nekako, ali stari deo grada jednostavno ne prepoznaje mogućnost vožnje bicikla kao opciju. Ima tu posla za sociologe i ostale analitičare zbog čega je samo crna limuzina nešto o čemu se razmišlja
Maks Plank je rekao da „nauka napreduje jednu po jednu sahranu“, što zapravo znači da je potrebna čitava jedna generacija da se ideje koje sada „driftuju“ u glavama progresivnih delova društva ukorene i prihvate kao norma. Tako ćemo se i mi načekati dok se neki budući političar koji sada sedi u klupi srednje škole ili fakulteta „seti“ i u predizbornoj kampanji pokuša da fascinira svoje biračko telo obećanjima da će naše gradove prilagoditi potrebama bezbednije i lakše vožnje biciklima.
Do tada da nabavimo gas-maske!
