„Veće je uvek bolje“
Da li ste se ikada zapitali u kojem pravcu je mogao da ode Drugi svetski rat i kako bi svet danas izgledao da su neke odluke drugačije donesene?
U današnja vremena postoji mnogo istoričara koji se bave alternativnim teorijama, ali većina njih ima jedno zajedničko – oni se uglavnom koncentrišu na odluke lidera po pitanju vremena napada i same strategije da bi doneli svoje zaključke. Međutim, postoje i oni koji proučavaju tehnologiju i koju razliku je ona mogla da donese u ratu. Da li bi nacisti dobili rat da su V2 rakete ili borbeni avioni na mlazni pogon stigli ranije? Kao što ćemo uočiti u nastavku ovih priča, Hitler je napravio mnogo grešaka tokom rata, a jedna od njih je bio Panzer VIII Maus (Miš) tenk.
Dolaskom Adolfa Hitlera na vlast 1933. godine, Nemačka je preko noći počela da investira veće sume novca i pažnju u moderno oružje. Iako je ovaj potez u velikoj meri kršio mirovne sporazume potpisane nakon Prvog svetskog rata, Hitler je bio više nego dobar u propagandi i uspeo da ubedi ostale lidere da je takvo oružje samo za samoodbranu. On je smatrao da onaj ko ima nadmoć na nebu će da dominira u sledećem svetskom ratu, pa je iz tog razloga pažnju posvetio avionima, ali to ne znači da je ignorisao i ostala polja.
Panzer IV i početak Drugog svetskog rata
Nedugo nakon dolaska na vlast, Hitler je naredio i razvoj novog laganog tenka koji bi vojsci olakšao put i otvorio nove granice. Prvi takav tenk je nosio Panzer I oznaku i bio je dostupan vojsci počev od 1934. godine. Međutim, Panzer I nikada nije bio namenjen kao lider već kao tenk za treniranje, pa samim tim nije imao veće borbene mogućnosti. On je imao veoma lošu zaštitu i lagano bi se mogao onesposobiti, posebno u poređenju sa Sovjetskim T-26 tenkom, ali do kraja rata, Panzer I je učestvovao u gotovo svim većim bitkama. Njegova zamena je bio Panzer II, koji je debitovao dve godine kasnije, ali ni on nije uspeo da napravi veću razliku. Usledio je Panzer III 1939. godine, ali do njegovog debija je stigao i Sovjetski legendarni T-34 tenk, koji ne samo što je bio brži i okretniji, već je mogao da ponese i veće oružje i pruži bolju zaštitu. Unapređena verzija je nosila Panzer IV oznaku i pojavila se pred sam napad Nemačke na Poljsku, čime je i zvanično počeo Drugi svetski rat.
Cilj – nadmašiti T-34
Dok su navedeni tenkovi uspevali da završe posao u svim državama koje je Nemačka napala tokom prve dve godine rata, Hitlera je i dalje brinulo šta budućnost donosi. On se veoma bojao ulaska Amerikanaca u rat, ali je i dalje planirao napad na Sovjetski Savez. Iz tog razloga, on je želeo veći tenk koji će moći da nadmaši Sovjetski T-34 i odlučio da poveri posao svom omiljenom arhitekti Albertu Speeru. Speer o tenkovima nije znao gotovo ništa, ali je bio poznat po tome što je bio u stanju da ispuni svaku Hitlerovu želju. Znajući svoje nedostatke, Speer je odlučio da potraži pomoć, pa je tako kontaktirao firme kao što su MAN i Daimler sa ciljem da proizvedu još veći, moćniji i sigurniji tenk.
Kada je Tiger (tigar) debitovao 1942. godine, on je bio najmoderniji tenk na svetu. Sa dužinom od 6,3 metra i težinom od 54 tone, on je bio najveći, brzina od 45 km/h ga je činila jednim od lidera, a i zaštita od napada je bila na zavidnom nivou. Međutim, on je takođe bio i veoma skup za proizvodnju i održavanje i imao je mnogo „dečijih boljki“ po pitanju kvaliteta mehanike i upotrebljivosti u zimskim vremenskim uslovima, tako da definitivno nije bio omiljen među vojskom.
Kraj nemačke nadmoći, bacanje karte na tehnologiju
Do rane 1943. godine, fortuna je okrenula leđa nemačkoj. Direktan i težak poraz u Staljingradu je pokazao da Nemci ipak nisu nepobedivi. Nekoliko meseci pre toga, Hitler je bio primoran da objavi rat i Sjedinjenim Američkim Državama da bi podržao svog saveznika Japan, pa je postalo jasno da će Nemci uskoro morati da ratuju na dve strane – na istoku protiv moćnih Sovjeta i na zapadu protiv udruženih Amerikanaca, Britanaca i Francuza. Postalo je jasno da Nemačka više nema nadmoć kao nekada, a sada se više nije mogla pohvaliti ni sa velikim brojem vojnika.
Ako Nemci žele da imaju ikakve šanse da pobede u ratu, njima je bila potrebna tehnologija koju neprijatelj još uvek nije imao. Fizičar kao što je Werner Heisenberg je počeo rad na atmoskoj bombi, Wernher von Braun se kocentirsao na V2 rakete sa ciljem da se Britanija bombarduje direktno iz Nemačke, a Ernst Heinkel je završio prototip prvog aviona na mlazni pogon. Međutim, Hitler je znao da Sovjeti spremaju napade sa najmodernijim velikim tenkom na svetu, IS, pa je odluka pala da Nemci moraju da imaju i moćniji proizvod.
Tvorac „bube“ ulazi u ratne igre
Posle kraće rasprave, Hitler je izabrao Ferdinanda Porschea kao glavnog inženjera u timu. Porsche je već stekao ime za sebe sa razvojem Volkswagen Beetlea, prvog nemačkog narodnog automobila, ali je takođe igrao i značajnu ulogu i u razvoju spomenutog Tiger tenka.
Iako je Tiger bio vrlo neuspešan, on je i dalje bio moderniji od bilo kog drugog tenka na svetu i imao je veliki potencijal. Porsche je u međuvremenu razvio još jedno slično vozilo – Elefant (slon) sa ciljem da uništava tenkove neprijatelja, a on se s druge strane pokazao veoma uspešnim.
Porsche je uradio detaljno računanje i shvatio da je Nemačka u 1943. godini proizvela svega 6.000 tenkova u poređenju sa oko 40.000 koliko su Amerikanci, Sovjeti i Britanci zajedno proizveli. Porsche je smatrao da se i Nemci trebaju okrenuti istoj strategiji, a to je kvantitet umesto kvaliteta.
Naime, iako su neprijateljski tenkovi bili lošijeg kvaliteta i pružali manju zaštitu, oni su bili daleko jednostavniji i jeftiniji za proizvodnju. To je značilo da je neprijatelj bio u stanju da sa lakoćom zameni svaki uništeni tenk, što kod Nemaca nije bilo slučaj. Dok to i možda ne bi bilo tako tokom prethodnih godina, do 1943. godine je postalo jasno da će Nemačka izgubiti rat i da je uvoz materijala potrebnih za razvoj i popravke najmodernije tehnologije nemoguć.
Nasuprot očekivanjima, Porsche je od Hitlera dobio negativan odgovor. Nacistički lider je smatrao da Nemačka mora da bude najbolja u svemu pa makar pružala proizvode samo radi propagande, a za njega bi bilo posebno ponižavajuće da kopira Sovjete – narod koji je smatrao na nižu rasu. Iz navedenog razloga, Porsche je dobio zadatak da razvije tenk koji će biti veći i moćniji nego neprijateljski u svakom pogledu.
Hitler je želeo što veći i impresivniji tenk
Porsche se dao na posao i drveni model je bio gotov u roku od nekoliko meseci. Veruje se da je on radio na njemu u svoje slobodno vreme još početkom 1942. godine, ali je morao da modifikuje drveni prototip nekoliko puta da bi udovoljio Hitleru. Glavni razlog je ležao u tome što lider Nemačke nije bio zadovoljan koliko je tenk velik i moćan, a želeo je da se neprijatelj uplaši njegovom samom pojavom.
Posle nekoliko modifikovanja, Hitler je zvanično odobrio projekat početkom 1943. godine. On je u samom početku nosio ime „Mammut“ (mamut), ali je Porsche kasnije promenio ime u Maus (miš) iz sarkastičnog razloga da pokaže dimenzije ovog tenka. Do današnjeg dana javnosti je nepoznato koja je svrha Mausa trebalo da bude, a postoji nekoliko različitih priča. Prva od njih kaže da je on trebalo da bude tradicionalni tenk sa ciljem napada na druge tenkove neprijatelja i da štiti vojsku. Međutim, ova ideja je odbačena od mnogih eksperata iz nekoliko razloga, a glavni od njih je podatak da je bio previše velik i spor da obavlja takav posao.
Drugi će reći da brzina nije bila bitna jer je Maus imao ogromnu zaštitu sa kojom je mogao sa lakoćom da probije neprijateljske linije. Druga teorija se vodi na takozvani „Atlantski zid“. Naime, kada je postalo jasno da će Nemačka da izgubi rat, Hitler je naredio da se proizvede zid odbrane koji se prostirao od vrha Norveške pa sve do juga Francuske. Nemačka je očekivala zajednički napad od strane Amerikanaca, Britanaca i Francuza, ali još uvek nije znala lokaciju. Atlantski zid je doneo veliki broj bunkera, ali je i dalje između njih postojala praznina koju bi neprijatelj mogao da iskoristi. Veliki tenk sa moćnim oružjem bi sprečio tako nešto bez obzira na lokaciju napada, a po potrebi bi mogao biti pomeren i na druga mesta. Poslednji razlog se odnosi na samu propagandu, pa tako neke priče kažu da Maus nikada nije trebalo da ima vojnu karijeru već da poveća moral Nemcima kako su najbolji.
Krupp i Alkett dobijaju projekat
U svakom slučaju, Porsche kontaktirao nekoliko kompanija za proizvodnju Mausa, a posao je dobio Krupp. Kao i sva Nemačka tajna oružja, razvoj i testiranje su trebali da se odvijaju u vojnom centru Kummersdorf, koji se nalazio oko 25 kilometara izvan Berlina. Prema potpisanom ugovoru, Maus je morao da bude u stanju da ponese minimalno 100 tenkovskih raketa, dostigne brzinu do 20 km/h, težinu od minimalno 120 tona i pruži zaštitu koju nijedno moderno oružje ne može da probije.
Porsche je izračunao da je većina navedenih karakteristika ostvarljiva, ali da će težina u velikoj meri da pređe planiranu cifru od 120 tona. Shvativši da je novo oružje pod hitno potrebno Nemačkoj ako želi da pobedi u ratu, Porsche u razvoj zapošljava još jednu firmu i to Alkett. Krupp je tako bio zaslužan za proizvodnju nižeg dela tenka dok je Alkett trebao da ugradi oružje i da se postara da okretljivost kupole bude zadovoljavajuća. Kada spominjemo oružje, da spomenemo da je Maus trebalo da pruža standardan top od 150 mm uz dodatnu mašinsku pušku od 22 mm. Hitler je očekivao da bi serijska proizvodnja trebalo da počne od leta 1943. godine i da bude ograničena na pet primeraka mesečno uz maksimalnu proizvodnju od 150 tenkova.
Preslab motor za masivni tenk
Porsche nekako uspeva da završi prvi prototip, ali bez oružija i kupole. Čak i u takvim uslovima Maus nije bio u stanju da dostigne brzinu veću od 13 km/h. Njega je pokretao Daimlerov benzinski V12 motor sa 1.080 ks, ali je i to bilo malo kada se zna kolika je težina bila. Nepoznato je koliko je Maus bio težak u momentu testiranja prvog prototipa, ali je Porsche izračunao da bi konačan proizvod mogao da bude težak čak 188 tona. Sa takvom težinom, on ne samo što je zadavao probleme po mokrim i blatnjavim terenima već u Evropi nije postojao nijedan most koji bi mogao da ga podnese. Porsche je delimično rešio problem tako što je proizveo posebnu cev sa kojom se nadao da bi Maus mogao da se kreće pod vodom i preko navedene cevi i dalje pruži dovoljno vazduha. U decembru 1943. godine Alkett je konačno isporučio drvenu kupolu da bi se dobila generalna ideja, a tenk je ofarban u vojnu boju. Na zadnjem delu tenka se nalazila i velika crvena zvezda pa bi tako Nacisti mogli tvrditi da je reč o zarobljenom sovjetskom tenku.
Drugi prototip
U martu 1944. godine i drugi delimično završeni prototip je bio gotov. On se razlikovao po nekoliko detalja, a najveća pažnja je ovaj put posvećena oružju. Maus je sada imao i pokretnu kupolu sa glavnim topom od 128 mm i još dve mašinske puške. Testiranja su pokazala da je on u stanju da probije metal na svakom tenku neprijatelja pri udaljenosti od preko 3.500 metara zahvaljujući moćnom topu. Još jedna novina kod drugog prototipa je bio motor, pa je Daimler razvio novi motor (ovaj put dizel) od 1,200 ks, što je donelo i zadovoljavajuću maksimalnu brzinu od 20 km/h. Sama zaštita je takođe bila vrhunska. Sa debljinom od 200 milimetara, Maus je imao najjači oklop ikada viđen na tenku, a čak i kupola je pružala oklop od 100 milimetara.
Porsche je i dalje imao nekoliko problema, pa je tako Maus i dalje mogao da pređe svega 160 kilometara na ravnom putu i 60 kilometara po teretnim putevima i pored ogromnog rezervoara od čak 2.700 litara. U slučaju kvara, Maus bi druga dva Mausa morala da šlepaju do fabrike na popravke, a za njegov prevoz je bio razvijen i poseban voz sa vagonima koji bi mogao da podnese takvu težinu.
Brojni problemi
Međutim, razni problemi, kao što su česta bombardovanja i nedostatak materijala, su nekoliko puta odlagali zvaničnu premijeru. Porsche je nakratko razmatrao da pomeri proizvodnju pod zemljom (kao što je bilo u slučaju borbenih aviona), ali takav potez bi zahtevao dodatno vreme (za proizvodnju novih fabrika) koje Nemci jednostavno nisu imali. U julu 1944. godine, Alkett je isporučio još dve kupole uz obećanje da će još dve da uslede u skorijoj budućnosti, ali je Hitler izgubio strpljenje. Mesec dana ranije zajednička akcija Amerikanaca, Britanaca i Francuza je omogućila saveznicima da se iskrcaju na plaže Normandije i po prvi put od pada Francuske, četiri godine kasnije, ponovo krenu sa preuzimanjem kontrole u ovoj državi. Sa druge strane, Sovjeti su oslobodili i Poljsku i krenuli u poslednju akciju prema Berlinu, pa je Hitler shvatio da Maus, čak i ako uđe u proizvodnju, više neće uspeti da napravi razliku, pa su finansije i Porscheovo znanje korišćeni u druge svrhe.
Nepoznata sudbina dva Mausa
Šta se tačno desilo sa dva Mausa do današnjeg dana nije jasno. Neke priče kažu da je drugi prototip korišćen u odbrani Berlina, a zatim uništen pred napadom Sovjeta, da bi neprijatelj bio sprečen da razvije sličnu tehnologiju. Međutim, Sovjeti su pronašli prvi prototip u njegovoj
fabrici pored Berlina, ali i dalje sa drvenom kupolom. Tenk je zatim poslat u Rusiju na testiranje, a
danas se nalazi u vojnom muzeju pored Moskve. Nagađa se da on pruža školjku prvog prototipa, ali kupolu drugog prototipa. Sovjeti su u pronašli i treći Maus, koji je bio u ranim fazama razvoja, pa neki nagađaju da se možda on nalazi u spomenutom muzeju. Pretpostavlja se da su preostale dve kupole koje je Alkett razvio uništene posle rata. Maus nije u voznom stanju, pa neki sumnjaju da uopšte i dalje poseduje Daimlerov motor.
„Pacov“ nikada nije ugledao svetlost dana
Teško je zaključiti koju razliku bi Maus napravio u ratu, ali sa nekoliko stotina takvih tenkova na Atlantskom zidu saveznici bi svakako imali teži posao. Da se Maus pokazao uspešnim, Porsche je imao ideje za još veći tenk poznat kao Ratte (pacov). On je trebalo da bude težak čak 1.000 tona uz motor od 17.000 ks, a bilo bi potrebno čak 40 osoba da ga pokrenu. Međutim, ova ideja nikada nije otišla dalje od plana pa tako nije proizveden nijedan prototip. Bez obzira što Maus nije ugledao serijsku proizvodnju, on je uspeo da inspiriše i ostale države da razviju slične tenkove. Američki T-28 je ugledao svetlost dana tek 1946. godine pre nego što je ideja ugašena nakon dva prototipa. Britanski TOG2 je imao završen prototip još 1941. godine, ali je imao iste boljke kao i Maus zahvaljujući svojim velikim dimenzijama. Francuzi su takođe imali ideju sa FCM F1 tenkom teškim 140 tona, ali zbog rane okupacije od strane Nemačke, ova ideja nikada nije otišla dalje od drvenog prototipa. Jedna od priča kaže da su i Japanci uspeli da proizvedu prototip pod kodnom oznakom O-I, ali ova priča nikada nije potvrđena niti je prototip ikada viđen u javnosti. Posle rata ideja za tenkovima sličnih dimenzija je zvanično umrla, posebno nakon razvoja nuklearne tehnologije, dok u današnja vremena potražnja i ne postoji zahvaljujući modernom oružiju.
Za sve one koji žele da vide jedini preživeli Maus, on se i dalje nalazi u Kubinskom muzeju tenkova izvan Moskve, gde mu društvo prave još nekoliko interesantnih prototipova kroz istoriju kao što su Object 279 (Sovjetski tenk sličnih dimenzija iz 1959. godine), Object 775 (Sovjetski raketni tenk iz 1964. godine) i SU-14 (Sovjetski tenk sa čak 152 mm topom iz 1934. godine). Muzej takođe pruža i veliki broj serijskih tenkova koji su preživeli u veoma niskim brojevima, kao što su spomenuti nemački tenkovi (Tiger, Panzer I, II i III) i veliki broj američkih tenkova koji su tokom vremena osvajani kao ratni plen i zatim testirani.
