Čudaci
U oblasti aeronautike je bilo mnogo raznovrsnih kreacija, međusobno toliko različitih da se za neke čovek pitao, kako su uopšte mogled da uzlete i polete
F-82 Twin Mustang
Eksperimentalnih aviona je bilo zaista mnogo, ali od tih „čudaka“, tek malobrojni su stigli do serijske proizvodnje. Izuzetan je i F-82 Twin Mustang, koji je zapravo kombinacija dva P-51 Mustanga uhvaćenih u „mitozi“. Napravljeno je 270 primeraka ovog modela.
F-82 je bio dizajniran da reši veoma jednostavan problem. P-51 Mustang je bio najbolji u poslu pratnje bombardera preko Evrope tokom Drugog svetskog rata, ali nije imao velik radijus. Naučnici u vazduhoplovnim snagama armije SAD su smislili da ako se dva Mustanga spoje, dobiće se i na radijusu, a lovačka upotrebljivost se zadržava.
Doduše, dvostruki Mustang je napravljen suviše kasno da bi ušao u rat, ali je zato služio u Koreji. Napravljeno je 270 priemeraka, ali se nisu dugo zadržali u službi jer su zamenjeni mlaznjacima.
Koliko god bio čudan, F-82 Twin Mustang je daleko od najčudnije letelice na svetu.
Airbus A300-600 ST (Supertransporter) ili Beluga
Ovo je verzija standardnog A300-600 modifikovanog da nosi delove aviona i teret velikih dimenzija. Mada je zvanično nazvan „Supertransporter“, naziv „Beluga“ se odomaćio, jasno iz kojih razloga.
Napravljena je serija od 5 primeraka, a razlikuje ih broj na repu. Airbus razmatra novu seriju baziranu na A330. Airbus navodno želi da se upusti u bitku sa kargo avionima poput modela An-124.
Blohm und Voss BV 141
Asimetričan, ali potpuno sposoban za letenje – Blohm und Voss BV 141, bio je nemački taktički izviđački avion u Drugom svetskom ratu. Mada se dobro pokazao, nikada nije naručen za masovnu proizvodnju. Razlog je bio teškoća nabavke preferiranog motora, ali i konvencionalnija konkurencija. Kada je trebalo da Nemci odaberu osmatračku avion, on je ipak izgubio od nešto konvencionalnijeg Focke-Wulfa Fw 189.
PZL Belphegor M-15
Prvi svetski poljoprivredni mlaznjak! Kažu i najgori. On je ujedno i jedini serijski mlazni dvokrilac u istoriji. Proizvodila ga jej poljska firma PZL Mielec za potrebe sovjetske poljoprivredne flote. Zbog neobičnog izgeda i bučnog motora nazvan je „Belphegor“ po bučnom demonu.
Savoia-Marchetti S.55
Hidro-avion iz 1924. godine. Savoia-Marchetti S.55 je bio hidro-avion sa dva trupa. Ubrzo nakon lansiranja, počeo je da postavlja rekorde u brzini, nosivosti, visini i radijusu. S.55 je mogao da se pohvali sa mnogim inovacijama u svoje vreme. Putnici i prtljag su se nalazili u dva trupa, dok su piloti i posada upravljali avionom iz kokpita smeštenom na spoju krila između trupova. S.55 je imao dva suprotno rotirajuća propelera što je postignuto postavljanjem motora leđa u leđa.
Dornier Seastar
Još jedan hidro-avion sa „push-pull“turbo motorima. Napravljen je uglavnom od kompozitnih materijala, a razvio ga je profesor Klaudius Dornier Jr iz Nemačke. Prvi let je imao 1985. Dizajn je potpisao sin Klaudiusa mlađeg, Konrado, koji je osnovao Dornier Seawings AG, sada Dornieer Seaplane Company.
Kyushu J7W
Nazvan „Šinden“ (veličanstvena munja), ovaj prototip japanskog lovca iz drugog svetskog rata je napravljen u „canard“ dizajnu. Krila su bila spojena u repnom delu, a stabilizatori su bili napred. Propeler, smešten pozadi je gurao avion. Bio je predviđen kao odgovor na napade B-29 Supertvrđava na japanska ostrva. Do kraja rata su napravljena samo dva prototipa. Verzija sa gasnom turbinom je takođe razmatrana, ali njeno sprovođenje nikada nije započelo.
Aviation Traders Carvair
ATL-98 Carvair je bio veliki četvoromotorac transportni avion. Bio je baziran na Douglas DC-4 sa kapacitetom za 25 putnika i pet automobila smeštenih napred.
Dornier Do 335
Filzofija „dva propelera su bolja od jednog“ je sasvim jasna kod ovog modela. Do 335 može da se vidi u Nacionalnom vazdušnom i svemirskom muzeju pri aerodromu Dulles u Vašingtonu.
Nadimak mu je bio „Pfeil“, odnosno „strela“. Bio je teški lovac u drugom svetskom ratu. Zahvaljujući „push-pull“ postavci motora imao je mnogo bolje performanse od drugih dvomotoraca i manji otpor vazduha. Luftwaffe se očajnički trudio da uvede ovaj avion u operativnu upotrebu, ali kašnjenje u isporukama motora je značilo da je samo nekoliko isporučeno pre nego što se rat završio.
Postoji anegdota da kada je zarobljen, saveznički pilot koji je leteo na njemu je s lakoćom pobegao Mustanzima P51-D koji su mu bili u pratnji.
Dornier DO-X
Ovaj avion je bio najveći, najteži i najsnažniji hidro-avion na svetu kada ga je napravila kompanija Dornier u Nemačkoj 1929. godine. Začeo ga je dr Klaudius Dornier 1924. Nakon 240.000 sati rada je kompletiran juna 1929.
Tokom godina između dva svetska rata, jedino ga je ruski Tupolev ANT-20 Maxim Gorki nadmašio po dimenzijama, ali sa 53 metričke tone maksimalne poletne težine, nije bio težak kao DO-X sa 56 tona.
Caproni Ca.60 Noviplano
Još jedan hidro-avion, ali sa čak devet krila! Plan je bio da ovo bude prototip za prekookeansku linijsku turu za 100 putnika. Bio je pokreta sa osam motora. Imao je tri seta trostrukih krila i dva pontona na bokovima. Caproni je napravio samo jedan primerak ovog aviona. Prototip je imao kratak let 4. marta 1921. godine preko jezera Mađore u Italiji. Postigao je visinu od samo 18 m, a onda počeo da ponire i ruši se. Pilot je preživeo. Caproni je izvukao olupinu na obalu, rekavši da će je obnoviti, ali je te noći avion izgoreo u potpunosti.
Handley Page H.P.42/45
Ovaj avion, nedvosmisleno britanskog dizajna je imao četiri motora i dva krila. Dizajniran je za Imperial Airways.
Postojala je i hidro verzija. Obavljao je zadatak kao linijski transporter. Napravljeno je osam primeraka, po četiri oba tima. Svi su imali svoja imena koja su počinjala slovom „H“. Tri preživela aviona su se našla u službi Royal Air Forcea u drugom svetskom ratu. Mada u civilnoj upotrebi niko nije izgubio život u njima, svi avioni su do 1940. bili uništeni.
A-90 Orlyonok
Sovjetski ekranoplan (hibrid glisera i hidro-aviona)je dizajnirao Rostislav Jevgenjevič Aleksejev.
A-90 je mogao da leti par metera iznad površine vode. Rusi su ga klasifikovali kao ekranoplan klase „B“(mogao je da postigne visinu od 3.000 m), što ga je pozicioniralo između klase „A“ (samo „glisiranje“ nad vodom) i klase „C“koja je nadglisiranje koristila samo tokom poletanja i sletanja.
Piaggio P180 Avanti
Italijanski turbo dvomotorac je proizvodio Piaggio Aero. Konstruisan je za deveet putnika u kabini pod pritiskom. Predviđen je za jednog ili dva pilota. Ono što je neobično u dizajnu je kombinacija malih prednjih i zadnjih krila van pojasa putničke kabine. Mada prednje krilo podseća na „canard“ konfiguraciju, konvencionalni horizontalni stabilizator pruža uzdužnu stabilnost.
Beechcrart Starship
Beechcraft Starship je takođe turbo dvomotorac. Ugošćava osam putnika u kabini pod pritiskom. Proizvodila ga je Beech Aircraft Corporation (sada samo Beechcraft). Proizvedeno je 53 primerka ovog aviona, čije konture prilično liče na klingonsku „pticu grabljivicu“ iz serijala Zvezdane staze.
Vought F7U Cutlass
Reč je o mlaznom lovcu-bombarderu na nosačima aviona američke mornarice u ranom periodu „hladnog rata“. Imao je izuzetno neobično rešenje u vidu odsustva repnog stabilizatora, navodno baziranog na aerodinamičkim podacima i planovima zarobljenim od nemačke Arado kompanije na kraju Drugog svetskog rata, mada su dizajneri Voughta negirali bilo kakvu vezu sa nemačkim izvorima.
Smatran radikalnim odstupanjem od tradicionalnog dizajna aviona, Cutlass je patio od brojnih tehničkih i problema sa upravljanjem tokom kratke karijere u službi. Odgovoran je za smrt četiri testna i 21 vojnog pilota. Više od četvrtine Cutlassa koji su proizvedeni je uništeno u incidentima. Loši bezbednosni atributi su u velikoj meri bili rezultat naprednog dizajna u cilju primene novih aerodinamičkih teroija, spojenih sa nedovoljno snažnim i nepouzdanim motorima.
Aerocar
Ideja o letećem automobilu postoji verovatno još od braće Rajt. Aerocar International, često zvan i Taylor Aerocar je proizveo istoimenu letelicu na točkovima 1949. godine. Napravljeno je šest primeraka, ali nikada nije došlo do serijske proizvodnje.
Gee Bee Model R Super Sportster
Ovaj avion više liči na igračku nego na stvarnu letelicu, ali on je zaista leteo. Napravila ga je kompanija Granville Brothers Aircraft iz Springfilda u Masačusetsu. „Gee Bee“ zapravo i znači „Granville Brothers“.
R-1 iz 1932. i njegov „brat“ R-2 su bili naslednici Modela Z koji je prethodne godine pobedio na Thompson Trophyju. Avion je krasio neobičan dizajn koji mu je omogućavao oštre okrete bez gubljenja visine. Zapravo je to bio Pratt & Whitney R-1340 motor sa nakačenim repom i krilima.
