Srpski DNK iznad svega. Ima li nešto i u karijeri?
Ako želite da razumete gde smo kao društvo, dovoljno je da otvorite domaće portale. Vest o novom CEO u BMW-u, Milanu Nedeljkoviću, obišla je sve srpske medije i „medije“ brzinom letnje oluje. Vest o čoveku koji će voditi jednu od najkompleksnijih automobilskih korporacija na svetu u trenutku kada se autoindustrija lomi između tržišta, tehnologija, ekologije i geopolitičkih oscilacija.
I šta je prvi i glavni naslov. Srbin na čelu BMW-a. Rođen u Kruševcu. Kao da je to neka egzotična medicinska dijagnoza. Kao da je čovek stigao na vrh zato što je poneo pun gepek ajvara iz detinjstva.
Toliko o našem večnom mitološkom narativu. David pobedio Golijata, eto vidiš, može se. Mi mali, oni veliki. To naše plemensko uzdizanje tuđeg uspeha u kolektivnu terapiju lokalnih luzera. Da nije tragično, bilo bi simpatično.
Ali ima jedna stvar. Nedeljkovićev takozvani srpski DNK nije ga doveo na čelo BMW-a. Njegova karijera jeste. I to niko ne spominje. Jer obrazovanje i iskustvo nisu seksi kao rodni grad.
Kruševac zvuči bolje od činjenice da je preko dve decenije vodio najteži sektor u autoindustriji, proizvodnju. A upravo taj sektor je danas krvotok svakog ozbiljnog proizvođača, posebno nemačkog. Posebno u eri kada su troškovi proizvodnje u EU pod brutalnim pritiskom. Kada se Kina ne takmiči nego melje, kada čitava industrija stoji na ivici transformacije kojoj se više niko ne smeje, i kada investitori očekuju dividende kao da smo u 2015, a ne u 2025.
Nije slučajno da BMW na vrh postavlja čoveka iz proizvodnje. To je najjači signal koji jedna industrijska sila može da pošalje. Sada nam treba neko ko zna kako se prave automobili. Ne kako se priča o njima.
U trenutku kada Neue Klasse mora da pokaže da nije samo PowerPoint već proizvod koji puni bilanse, kada se korporacija sprema za najdelikatniji period tranzicije u svojoj istoriji, BMW bira nekoga ko zna koliko košta svaki minut zastoja na liniji, svaki kilogram čelika, svaki procent efikasnosti logistike.
I još nešto. Ovo je korporacija koja pre svega odgovara familiji Quandt i deoničarima, a tek onda vašoj i mojoj romantičnoj fantazmagoriji „Srbin na čelu BMW-a“. Ako je njima čovek iz proizvodnje najvažniji „asset“ (imovina/vrednost), trebalo bi i nama to da bude glavna vest. Ali ne. Mi biramo bajku. Kao i obično.
Zato i ostajemo zarobljeni u tom našem kolektivnom mitološkom mehuru. Ako je neko naš, onda smo i mi malo uspešni. Ako je neko tuđ, onda je čitav svet velika nepravda.
Ako je neko iz Kruševca, onda je to dokaz naše izdržljivosti, otpornosti, srčanosti, bog te pita čega sve ne.
Ali činjenice su brutalno jednostavne. Milan Nedeljković je na čelo BMW-a došao jer zna posao. Ne zato što je Srbin. Ne zato što je iz Kruševca. Nego zato što je dokazano najvažniji tip čoveka u najkomplikovanijem trenutku moderne autoindustrije.
Milan Nedeljković
KARIJERA
- Od 1994. do 1999. uči zanat tamo gde se ne greši: u karoseriji i pres-liniji. Lim, alat, tolerancije. Osnove bez kojih nema ozbiljne proizvodnje automobila.
- Od 1999. do 2006. vodi pogone u Minhenu i Regensburgu. Ne u prezentacijama, nego u hali. Operativa, ljudi, ritam fabrike. Tu se vidi ko razume automobil, a ko samo govori o njemu.
- Od 2006. do 2010. u Oksfordu vodi lakirnicu MINI-ja. Lakirnica je mesto gde se vidi da li je fabrika pod kontrolom. Kvalitet boje nije estetika, to je disciplina procesa i zaštita brenda.
- Od 2010. do 2013. u Lajpcigu prvo montaža, pa cela fabrika. Montaža je ogledalo automobila. Ako tu nešto ne štima, džaba sve što je bilo pre. A direktor fabrike tu nema alibi.
- Od 2015. do 2018. vodi Minhen, jedan od najvažnijih BMW pogona. Kompleksna proizvodnja, visoki zahtevi, bez prostora za improvizaciju.
- Od 2018. do 2019. zadužen za korporativni kvalitet. Jedna reč koja se danas olako koristi, ali u praksi znači da nijedan loš proces ne sme da prođe nezapaženo, bez obzira gde se fabrika nalazi.
- Od oktobra 2019. član Upravnog odbora zadužen za proizvodnju. Globalno. Više zemalja, više fabrika, jedan zadatak: da se automobili prave tačno onako kako su projektovani. Bez mitova. Bez folklora. Samo proizvodnja.
Analizirajući njegovu karijeru shvatamo, možda je vreme da i mi, bar na trenutak, prestanemo da se hvatamo za plemenske šiljkane i počnemo da primećujemo suštinu.
Upravo ta opsesija „našima“, umesto znanjem, sistemima i procesima, najbolje objašnjava zašto se nama večito vraća taj isti David i Golijat narativ.
Mi stalno navijamo za Davida. Ali nikako da naučimo kako se postaje Golijat.
Lidija Piroški
