Interstellar

„Zvezdane staze“ postaju realnost?

Naučnik iz NASA-e je zajedno sa jednim umetnikom kreirao koncept međuzvezdanog svemirskog broda koji bi teoretski mogao da prevaljuje ogromne razdaljine savijanjem „prostor-vremena“

Nazvan je „IXS Enterprise“, i zaista je sličan istoimenom svemirskom brodu iz čuvenog serijala „Zvezdane staze“. Dr. Vajt je izjavio da bi letelica mogla da dođe do Alfa Kentaure za dve nedelje.

Prošlog meseca, režiser „Tamnog viteza“, Kristofer Nolan, otkrio je svoj novi naučnofantastični blokbaster po imenu „Interstellar“. Film predviđa buduća međuzvezdana putovanja, i determiniše ih kao neophodnost ne samo mogućnost. Glavnu ulogu tumači Metju Mekonahi.

NASA-in naučnik tvrdi da takva misija nije nešto što je rezervisano isključivo za naučnu fantastiku, te je otkrio koncept broda koji bi mogao međuzvezdana putovanja da pretvori u realnost.

Koristeći nešto što je poznato kao „Alcubierre“ pogon, nazvan po meksičkom teorijskom fizičaru, dr. Vajt smatra da je moguće „saviti“ prosto-vreme i pokriti ogromne distance gotovo trenutno. Ovo bi u suštini omogućilo svemirskom brodu da putuje bilo kuda u kratkom vremenskom fragmentu.

Brod u Nolanovom filmu „Interstellar“, kao i onaj iz „Zvezdanih staza“ koriste „vorp“ motor. U seriji novih rendera, dr. Vajt otkriva kako bi realan svemirski brod nazvan „IXS Enterprise“ mogao da uradi istu stvar.

Slike su bazirane na radu umetnika koji je kreirao dizajn originalnog USS Enterprisea iz „Zvezdanih staza“, Metjua Džefriza. Da bi napravio najnovije render, dr Vajt je iskoristio pomć dva druga umetnika, Marka Rejdmejkera i grafičkog dizajnera Majka Okude.

Mada se brzina svetlosti smatra apsolutnom, dr. Vajt je inspirisan Miguelom Alkubijerom koji je postavio teoriju koja dozvoljava brzinu bržu od svetlosti bez suprotstavljanja Ajnštajnu. Alkubijerova teorija je objavljena 1994. i uključuje enormnu količinu energije koja se koristi za širenje i skupljanje samog svemira, generišući na taj način „vorp mehur“ u kojem se svemirski brod kreće.

Omogućavanje prostoru i vremenu da igraju ulogu pokretača broda kroz mehur, bilo bi kao stajanje na pokretnim stepenicama. Uprkos tome što je dr. Alkubijer svoju teoriju postavio kao jednostavnu pretpostavku, dr. Vajt smatra da su on i njegov tim blizu toga da „vorp“ brzinu učine dostižnom.

Njihova mašina bi mogla da obezbedi putovanje do Alfa Kentaure za dve nedelje mereno sa Zemlje. Proces ulaska u „vorp“ je takođe uglađen, nije poput ogromnog ubrzanja za kratko vreme.

„Kada uključite polje, neće se desiti da se svi zakucaju u zid broda, što bi bilo veoma kratko i tužno putovanje“, rekao je dr Vajt. Ipak, on priznaje da je njegovo istraživanje malog obima i da je svetlosne godine daleko od bilo kakvog tipa motora koji bi mogao da bude installiran u svemirsku letelicu poput USS Enterprisea.

Da bi učinio san realnošću, dr. Vajt je postavio mapu puta sa važnim reperima koji će morati da se dostignu u cilju ostvarivanja međuzvezdanog putovanja. Sve počinje sa testovima na Zemlji, da bi se tehnologija pokazala mogućom. Ovi inicijalni eksperimenti su prilično grubi i veoma bazični, ali ukoliko sve bude kako treba, u teoriji, neće biti limita što se tiče iskoristivosti tehnologije.

Sledeći korak bi bila upotreba „vorp“ tehnologije na letelici koja bi napravila kratak put do meseca, a zatim do Marsa. Na ovaj način bi se izvršio finalni test tehnologija koje bi bile neophodne da se kompletiraju „skokovi“ van Solarnog sistema i dostignu daleke destinacije za nekoliko meseci, sedmica ili čak dana.

Najveću prepreku predstavlja energija. Ranije se smatralo da je masa ekvivalentna nekoj planeti potrebna da obezbedi energiju sa „vorp“ skok. Ipak, po poslednjim teorijama, masa prosečnog automobila je mnogo bliža realnosti. Istraživanje je dostiglo nivo kada je izazvalo interesovanje NASA-e i drugih agencija. DARPA (The Defense Advanced Research Projects Agency), primera radi, trenutno čini „the 100 year starship project“ živim, sa ciljem da se ljudska posada pošalje van Solarnog sistema na ulasku u sledeće stoleće.