Online plus

Ferrari

1.7KPregleda

Šta je dovelo do kraja Montecemolove ere u Ferrariju?

Ključni datum – 13. oktobar.

Uskoro bivši Ferrarijev šef, Luka di Montecemolo, imao je verovatno najbolji posao u automobilskoj industriji. Predsedavao je markom koja je u ravni sa Googleom, Disneyjem i Coca-Colom, među najmoćnijim svetskim kompanijama. U najvećoj meri je zaslužan za modernizovanje Ferrarija i raskidanje sa „starim poretkom“, odnosno transformisanje iz porodične firme u globalnog automobilskog proizvođača.Međutim, 13. oktobra, Montecemolo ostaje bez posla, nakon obrta kojeg niko nije očekivao. Ipak je markiz čovek koji je u Italiji veoma cenjen.Naravno, ključno pitanje koje se postavlja je zašto se to desilo tako iznenada.Odgovor je u Serđu Markioneu. Šef Fiat Chrysler Automobilesa, koji poseduje Ferrari, ima suprotnu viziju budućnosti u odnosu na Montecemola, koji je 23 godine bio na čelu „propetog konjića“.Tog 13. oktobra kada Montecemolo istupa sa mesta čelnika Ferrarija, dešava se još jedna važna stvar, a to je da Fiat Chrysler stupa na listu Njujorške berze. Montecemolo se navodno žalio da je „Ferrari sada američki“, i očigledno je ciljao na gubitak samostalnosti kompanije koju vodi. Dokazi nesuglasica su sa vidljivi, čak i u njihovim izjava. Po svojoj prirodi, izjave za štampu su „malo jače od kisele vode“, obično tu nema direktnih prozivki, ali treba čitati između redova.


Markione: „Luka i ja smo diskutovali naširoko i nadugačko u vezi sa budućnošću Ferrarija. Naša obostrana želja da vidimo Ferrari koji ispoljava svoj pravi potencijal na stazi nas je doveo do nerazumevanja, što je bilo vrlo očigledno prošlog vikenda (loše izdanje Ferrarija na VN Italije u Monci).

Montecemolo je uzvratio: „Ferrari će imati važnu ulogu unutar FCA Grupe prilikom skorog puštanja akcija u promet na Vol Stritu. To će otvoriti novu i drugačiju fazu za koju verujem da će glavni zagovornik biti šef grupe. Ovo je kraj jedne ere, tako da sam ja odlučio da napustim svoju poziciju predsednika nakon gotovo 23 izuzetne i nezaboravne godine, uz one provedene sa Encom Ferrarijem tokom sedamdesetih.“ 

Očigledno, Markione cilja na to da je aktuelni neuspeh u Formuli razlog odlaska Montecemola. Što se (ne)uspeha Ferrarija tiče je u pravu, jer Scuderia nije osvojila titulu u konkurenciji konstruktora od 2008., a neće ni ove godine, uprkos vozačkom tandemu sastavljenom od dva šampiona (Kimi Raikonen i Fernando Alonso). Šestogodišnja oseka je sigurno frustrirajuća za najtrofejniji i najuspešniji tim u istoriji Formule 1.

Ipak, ne treba zaboraviti da je Ferrari osam od ukupno šesnaest konstruktorskih titula osvojio sa Montecemolom, kao i da je imao mnogo gore periode tokom osamdesetih i devedesetih pre ere Mihaela Šumahera i Rosa Brona.

Da li Markione zaista misli da je Montecemolo „zauvek izgubio“ svoj osećaj za trkački aspekt biznisa koji je vodio? Markiz je definitivno posle Enca Ferrarija najveći lider „propetog konjića“ u njegovoj istoriji.

S druge strane, Montecemolov komentar je uperen na lansiranje akcija na Njujoršku berzu, što je signal „nove i različite“ faze za Ferrari. To se Ferrarijevim tifozima sigurno ne sviđa. Ne zaboravimo da je di Montemolo bio asisent Enca Ferrarija sedamdesetih godina, kada je nakratko vodio F1 tim kada je Niki Lauda bio za upravljačem. Markiz je jednostavno izdanak istinskog Ferrarijevog nasleđa i tradicije, a Markioneova „amerikanizacija“ donosi udaljavanje od te priče i ulazak u jednu globalne prirode. U svakom slučaju, deo Ferrarijevog identiteta se neminovno gubi.

Možda su u pravu obojica. Ferrari svakako gubi deo samostalnosti, ali naravno, u Maranelu se neće proizvoditi crveni Chryslerovi vanovi. Da li Ferrari mora biti uspešniji na F1 stazi? Odgovor je – da. Tim troši ogromne sume novca, a crvene bolide voze dvojica vozača koji su među najtalentovanijim na svetu. Međutim, u Formuli 1 se pravila brzo menjaju, a prelazak na V6 turbo motore je ozbiljno pogodio Ferrari. To nema veze s Montecemolom, i on tu nije problem.

Ono što jeste bio pravi problem u vezi sa Montecemolom je to što se on čvrsto držao teze da Ferrari ne treba da prodaje više automobila. Magična brojka je bila 7.000. Markione želi da se ispune zahtevi tržišta, da se zaradi više novca, a samim tim da se liste čekanja skrate.

Istoriju pišu pobednici, i na kraju, i Markione i Montecemolo mogu sebe smatrati pobednicima. Montecemolo je „dao ostavku“, ali kao što smo spomenuli, on je posle Enca Ferrarija najveći lider kompanije u njenoj istoriji. Markione će krenuti svojim putem sa „više“ Ferrarija, ali realno, neće to biti mnogo veća brojka. On vrlo dobro zna da je izvor Ferrarijeve vrednosti njegov mitski status, i on to neće ugroziti. Biznis će i dalje ići kako treba, a ako se Scuderia vrati na staze stare slave, Italijane neće biti mnogo briga gde se i koliko njihovih automobila registruje.

Redakcija

Top Reviews

Video Widget

gallery