„Ništa nije nemoguće“
Tokom Hladnog rata, Sjedinjene Američke Države (SAD) i Sovjetski Savez (SSSR) su razvili neke od najpoznatijih vojnih oružja. Većina njih su imali svrhu napasti protivnika ili odbraniti se od njihovih napada, ali nekada je cilj bio i saznati šta neprijatelj planira, a da on ne sazna za to
Završetak Drugog vetskog Rata 1945. godine je doneo novi rat između Amerikanaca i Sovjeta. Dve supersile nikako nisu mogle da se odluče kako će podeliti razrušenu Evropu, a neslaganje je kasnije prošireno i na Koreju, Vijetnam i ostale države gde su obe strane imale svoje interese. U takvim uslovima, mnogi su očekivali da bi jednog dana moglo da dođe do novog svetskog rata. Obe strane su počele da razvijaju moćno nuklearno oruzije sa ciljem da budu najjači. Dok su se Amerikanci uglavnom hvalili svojom tehnologijom, Sovjeti bi uglavnom ostajali misteriozni do te mere da SAD nisu znali čime bi mogli da budu napadnuti. Većina Sovjetskog oružja je bila tajna (mnogi detalji će biti otkriveni tek nakon pada komunizma početkom 1990-ih godina), pa su Amerikanci počeli da razmišljaju kako da špijuniraju neprijatelja bez da neprijatelj sazna za tako nešto.
Prvi veoma uspešni proizvod takve strategije je bio čuveni Lockheed U-2 avion, koji je mogao da dostigne visinu od 21.000 metara bez da ga primeti nijedan sovjetski radar. On je debitovao 1957. godine i u naredne tri godine uspeo da špijunira sve sovjetske baze čak 17 puta a da nije bio primećen.
Međutim, Amerikanci ipak nisu uspeli da saznaju svaki detalj, a jedan od njih je bio podatak da su do 1960. godine Sovjeti razvili modernije radare. U maju 1960. godine, jedan od njih je uspeo da snimi U-2 pored malog gradića Aramilja, a zatim ga je i S-72 Dvina raketa srušila. To je bio kraj za U-2 kada je reč o letovima preko Sovjetskog Saveza, mada će ovaj avion i dalje biti korišćen za špijuniranje u ostatku sveta.
Robert Bartini, čovek iz Rijeke
Sovjetima je još jedan podatak predstavljao veliku pretnju, a to su moderne američke podmornice sa savremenim Polaris raketama. Iako su one debitovale još sredinom 1950-ih godina, njihova popularnost je naglo porasla desetak godina kasnije, kada je došlo do novih nesuglasica između dve strane, prvo oko Nemačke, a kasnije i Kube. Sovjeti su se bojali napada NATO-a, pa su odlučili da urade nešto povodom toga. Oni su razvili veliku količinu sličnog oružja, ali im je i dalje predstavljao problem kako saznati šta neprijatelj sprema.
Tada na scenu stupa Italijan Robert Bartini, koji je proveo prethodnih 40 godina radeći u avijaciji. Bartini je rođen u današnjoj Rijeci i tokom ranih 1920-ih godina se pridružio Italijanskoj komunističkoj partiji.
Kada su fašisti preuzeli kontrolu nad Italijom 1923. godine, Bartini odlučuje da prebegne u Sovjetski Savez, a dobija posao u nekoliko bitnih firmi nakon što je sa sobom poneo sve dokumente o avio industriji u Italiji. On ubrzo stiže do veoma visoke pozicije u kojoj je bio glavna osoba za razvoj svih modernih prototipova, ali završava u zatvoru 1938. godine kada je počeo rat i Sovjetima se nije sviđalo njegovo italijansko poreklo. Bartini će ostati u zatvoru narednih osam godina, tokom kojih je nastavio sa radom, ali je ubrzo dobio svoj stari posao. Početkom 1960-ih godina, inspirisan spomenutim U-2 avionom, Bartini kontaktira čuvenu kompaniju Beriev sa ciljem da proizvede moderni špijunski avion. Beriev je do današnjeg dana jedna od najpoznatijih firmi u svetu aviacije, a njegovi piloti su oborili preko 228 svetskih rekorda.
Uz baze, ideja je bila špijunirati podmornice
Bartini je imao nekoliko ideja i nije mogao da se odluči kako da ih sprovede u delo pošto je gotova svaka pored prednosti imala i svoje mane. Prvi plan je zahtevao kopiju spomenutog U-2, koji je bio samo oštećen, ali ne i uništen kada je oboren. Međutim, do tada U-2 nije bio moderan kao i deset godina ranije, a on je takođe bio urađen sa idejom da dostigne velike visine. To i ne bi bio problem da su Sovjeti želeli da špijuniraju samo američke baze, ali je Bartini želeo da njegov avion može da na radaru primeti i podmornice pod vodom.
To je označilo da je on morao da bude u stanju da se spusti svega nekoliko metara iznad vode, i po mogućnosti da pluta na njoj, ali ukoliko bude primećen, da u rekordnom roku pobegne od raketa sa podmornica. Na mestima gde nije bilo vode, avion je morao da se spusti na tradicionalni način na pisti. Ako to nije bilo dovoljno, letelica je morala da bude u stanju i da vertikalno poleti (u stilu helikoptera) – nešto šta čak i najjače američke firme kao što su Lockheed i Boeing nisu uspevale da razviju. Beriev je prihvatio izazov, ali je odmah najjavio Bartiniju da finansijska situacija nije sjajna i da ne mogu da obećaju da će svi detalji dobiti zeleno svetlo za serijsku proizvodnju. Iz tog razloga, Bartini je odlučio da ne žuri i da podeli razvoj na tri dela.
Za početak, razvijen je mali prototip pod imenom Be-1. On je imao prostor za samo jednu osobu, sa kratkim krilima, a pokretao da je samo jedan motor sa ciljem da se odigne nekoliko metara iznad vode. On je bio spreman već 1961. godine, a nakon testiranja više od tri godine, odluka je pala da sa istom idejom krene rad i na serijskom modelu. Prvi deo razvoja je počeo 1965. godine, a Bartini mu je dao naziv VVA-14 po rečima Vertikal`no-Vzletayuschaya Amphibia. To je bio direktan prevod „vertikalno uzletanje amfibijski“ dok je do današnjeg dana nepoznato šta je broj 14 označavao. Rani prototip je doneo nekoliko modernih ideja. Sa dužinom od 26 metara i širinom krila od 29 metara, VVA-14 je bio u samom rangu sa tipičnim većim bombarderima iz navedenog perioda. On je mogao da ponese terete od 17 tona i da dostigne maksimalnu brzinu od 760 km/h, što ga je učinilo bržim od većine borbenih aviona sa izuzetkom najmodernijih supersoničnih letelica. Spomenućemo da je između punjenja mogao da pređe 2.450 kilometara.
Oduševljenje finalnim proizvodom
Razvoj je tekao bez većih problema. Prvi prototip se orijentisao na razvoj aerodinamike, a u tom periodu avion je testiran samo na kopnu. On je imao dva motora odmah iza krila za poletanje na tradicionalnim pistama. Nešto kasnije je dodat i po jedan ponton sa svake strane, sa ciljem da avion bude u stanju da pluta po vodi. U samom početku, oni su bili gumeni i naduvani vazduhom, ali su kasnije razvijeni i od aluminijuma. Treći, i ujedno poslednji deo razvoja, je zahtevao dva dodatna motora ispod krila sa ciljem da avion bude u stanju da vertikalno poleti. Bartini je zvanično predstavio gotov proizvod sovjetskim zvaničnicima u septembru 1972. godine, a oni nisu krili oduševljenje.
Kao što je obećano, avion je mogao da poleti vertikalno ili preko tradicionalne piste, a na pistu se takođe mogao da spusti ili na vodu. Međutim, političari još uvek nisu bili sigurni da li je VVA-14 spreman za vojnu upotrebu pa su odlučili da ga prvo testiraju u civilnoj. VVA-14 je narednih nekoliko godina korišćen u civilnim spasilačkim misijama širom Sovjetskog Saveza, a posebna pažnja je posvećena letovima na nekoliko metara iznad vode, što je ujedno trebao da bude i glavni cilj ovog aviona – da špijunira američke podmornice.
Bartinijeva smrt je označila i obustavljanje razvoja projekta
Serijska proizvodnja je trebalo da počne 1975. godine, ali u decembru 1974., Bartini je preminuo, čime je plan odložen na duži period pošto nijedan drugi inženjer u kompaniji nije bio preterano upoznat sa ovim delom. VVA-14 je vremenom pao u zaborav, a kako je njegov razvoj originalno sporo tekao, do kasnih 1970-ih godina on je već bio zastareo za posao za koji je originalno namenjen. On će nastaviti da se koristi u civilne spasilačke misije sve do 1987. godine, a zatim je prebačen u vojni muzej u blizini Moskve gde se nalazi do današnjeg dana. Ovo je ujedno jedini preživeli primerak pošto je raniji manji prototip uništen još tokom 1960-ih godina. U međuvremenu, VVA-14 je izgubio sva četiri motora, a sudeći prema poslednjim slikama nalazi se u veoma lošoj kondiciji. Skoro 30 godina na otvorenom mestu je svakako ostavilo posledice, pa se tako danas mogu primetiti i rđa i polomljena stakla.
Amerikanci nisu znali koje su njegove mogućnosti – da li može da leti, pliva, nosi nuklearno oružje ili nešto drugo
Plašio je Amerikance čak i „mrtav“
Danas VVA-14 ostaje u sećanjima kao eksperiment koji je mogao da uradi sve poslove, ali je proces trajao toliko dugo da on nikada nije imao realne šanse da napravi veću razliku. Jedna zanimljivost u vezi sa VVA-14 važi na račun onoga kako su ga Amerikanci videli. Naime, kao što smo spomenuli na početku, Sovjeti se nikada nisu hvalili svojom vojnom opremom i tehnologijom pa je tako VVA-14 dugo godina bio velika nepoznanica. Sve do pada komunizma početkom 1990-ih godina Amerikanci nisu znali koje su njegove mogućnosti – da li može da leti, pliva, nosi nuklearno oružje ili nešto drugo. Tako da možemo da zaključimo da iako VVA-14 nikada nije dobio priliku da testira Američke podmornice, on ih je svakako zaplašio u velikoj meri.
