Avro Canada VZ-9 Avrocar

Mars napada !!!

Svi smo sigurno gledali filmove u kojima zeleni Marsovci napadaju planetu zemlju u letećim tanjirima koji su daleko brži, moćniji i tehnološki napredniji od bilo kog oružja koje čovečanstvo može da ponudi

Međutim, malo ljudi zna koliko je nedostajalo da ideja letećeg tanjira ne bude viđena samo u sci-fi filmovima već i u realnosti. U ranim godinama Hladnog rata između Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Sovjetskog Saveza, ideja je otišla toliko daleko da su Amerikanci od Kanađana čak dobili i gotov prototip. Šta se onda desilo i zašto danas i dalje viđamo leteće tanjire samo na malim ekgranima?

Malo ljudi zna koliko je nedostajalo da ideja letećeg tanjira ne bude viđena samo u sci-fi filmovima već i u realnosti

Nuklearni Rat
Kraj Drugog svetskog rata je podelio svet na dve velike supersile. Zapadne „demokrate“ su predvodili Amerikanci zajedno sa svojim saveznicima kao što su Velika Britanija, Francuska i Zapadna Nemačka, dok su Sovjeti predvodili komunističku stranu zajedno sa celom istočnom Evropom. Očekivanja su bila da u slučaju novog rata glavnu ulogu bi trebalo da igraju nuklearna oružja, a ona su počela da se razvijaju u velikoj meri tokom kasnih 1940-ih godina. Prva nuklearna oružja su razvili i koristili Amerikanci 1945. godine kada su dve atomske bombe bačene na Japan, ali u narednih nekoliko godina Sovjeti su sustigli rivala. Njima je u korist išao i podatak da su imali čak 13 fizičara kao špijune tokom američkog razvoja atomske bombe, uključujući i Klausa Fuchsa – jednog od najvećih umova nuklearnog oružja.

Amerikanci su znali da je samo pitanje vremena kada će Sovjeti, ali i ostale države, da poseduju dovoljno moćno oružje, čime bi mogli da ugroze najmoćniju državu na svetu. Postalo je jasno da je potrebno razviti potpuno novu tehnologiju u slučaju da se tako nešto desi.

Rozvel, Novi Meksiko, 1947.
Rozvel je mali gradić u američkoj saveznoj državi Novi Meksiko gde se 1947. godine desio veoma čudan incident. Naime, 8. jula 1947. godine na lokalnoj farmi se srušilo nešto o čemu se priča do današnjeg dana. Američka vojska je brzo pokupila sve delove i kasnije tvrdila da je reč o običnom balonu korišćenomm za analizu vremena. Međutim, teoretičari zavere tvrde da je ipak bila reč o poseti vanzemaljaca i da je vojska brzo zataškala slučaj. Šta se zaista desilo ostaće misterija do današnjeg dana (barem javno), ali postoje i oni koji veruju da je u pitanju bio tajni ratni proizvod američke vlade koja još uvek nije bila spremna da javnost sazna za njega. Veruje se da je navedeni incident u Rozvelu bio prvi test let proizvoda kome ćemo posvetiti pažnju u ovoj priči.

Avro Aircraft
Nepoznato je kada su Amerikanci kontaktirali Avro Aircraft sa idejom razvoja nove tehnologije, ali ova kanadska firma je još tokom 1950-ih godina imala veliko iskustvo sa vojnim oružjem. Ono je vuklo poreklo još tokom poslednjih godina Drugog svetskog rata kada je matična firma Avro iz Velike Britanije odlučila da otvori i svoju kanadsku diviziju. U navedeno vreme još nije bilo poznato kada bi rat mogao da bude gotov pa su Britanci želeli da razvijaju tehnologiju daleko od očiju Nemačke. Njihov najpoznatiji inženjer je bio Jack Frost. On je stekao ime radom u Britaniji za de Havilland, gde je bio najzaslužnija osoba za čuveni de Havilland DH 108, ali je prihvatio izazov da se priključi Avru 1947. godine. Četiri godine kasnije Avro je odlučio da osnuje poseban tim sa ciljem razvoja nove tehnologije. Frosta je posebno interesovala jedna ideja, a to je da proizvede „Jeep avion“. Takav proizvod je trebalo da predstavlja sve ono u svetu aviona što je Jeep predstavljao u svetu terenaca – da bude jednostavan, lagan za proizvodnju i održavanje, ali i da može da savlada sve uslove bez mana.

Frostove ideje
Kao što smo spomenuli, šanse su velike da su Amerikanci sarađivali sa nekim drugim partnerom još tokom 1940-ih godina, ali po zvaničnim informacijama oni su kontaktirali Avro sredinom 1950-ih godina kada su saznali za ideje Frosta. Očekivanja su bila da bi u slučaju novog rata nuklearno oružje gotovo sigurno uništilo sve aerodrome i vojne baze pa samim tim avioni bi morali da polete sa neasfaltiranih pista, a često i sa lokacija gde nije bilo dovoljno prostora da avion „uhvati zalet“. Mnoge kompanije su eksperimentisale sa takozvanim ZZL (Zero Length Launch) sistemom, gde bi avion bio postavljen na raketu i na taj način bi mogao da poleti vertikalno.

Od ranih 1950-ih godina sa razvojem helikoptera je nastao i sistem koji se zvao VTOL (Vertical Take Off & Landing), što je označavalo amfibijski vertikalno uzletanje. VTOL bi omogućio avionu da potpuno vertikalno dostigne visinu u stilu helikoptera, a zatim i brzinu tradicionalnih aviona. VTOL se činio daleko naprednijim, posebno zato što mu nije bila potrebna raketa da uzleti, a takođe je mogao da uzleti i spusti se na bilo kojoj lokaciji. Frost se slagao sa navedenom teorijom, ali je shvatio da čak i takozvana „leteća krila“ (avioni koji su bili dizajnirani u stilu jednog velikog krila) imaju problem sa aerodinamikom, pa samim tim i okretljivosti u vazduhu. On je smatrao da je dizajn u stilu frizbija dosta aerodinamičniji, što bi u teoriji označilo da je i brži i okretniji.

Amerikanci žele projekat
Frost je u svoje slobodno vreme radio na drvenom prototipu koji nije imao motor ili bilo koju drugu mehaniku, a 1952. godine on je dospeo na naslovnu stranicu Toronto Star novina. Do današnjeg dana se ne zna ko je „procurio“ informacije, ali se prepostavlja da je reč o prvom čoveku Crawfordu Gordonu koji je po svaku cenu želeo finansije da takav projekat pogura u serijsku proizvodnju. On je čak izjavio da takav projekat ima potencijal da dostigne maksimalnu brzinu od čak 2.400 km/h i pri tom da dostigne visinu od preko 30.000 metara. U jesen 1953. godine, nekoliko američkih političara je posetilo Avro prostorije da se uvere u razvoj novog CF-100 ratnog aviona. Tokom posete Frost je pokazao crteže, ideje i drveni prototip svog projekta letećeg tanjira, a Amerikanci su bili dovoljno zainteresovani da odobre budžet od 750.000 dolara u njegov razvoj. Do 1955. godine oni će odobriti još 2,5 miliona dolara, ali je specifično naglašeno da čitav razvoj mora da bude urađen u kompletnoj tajnosti i što dalje od javnosti. Amerikanci su dali i zvanično ime Project 1794, ali su imali daleko veće zahteve. Naime, on je morao da pruža maksimalnu brzinu „između Mach 3 i Mach 4“ (3.700 do 4.800 km/h), dostigne maksimalnu visinu od 30.500 metara i na kraju ima domet od 1.850 km između punjenja.

Rani razvoj
Frosta je posebno fascinirao takozvani „Kvanda efikat“, po kojim se vazduh savija oko zaobljene površine, pa samim tim Project 1794 ne treba da gura vazduh ispod sebe već da vuče vazduh iznad sebe. Avro je od svog britanskog partnera, Armstrong Siddeleyja, dobio šest novih Viper motora, ali će se oni kasnije pokazati kao jedni od ključnih problema. Ne samo što su bili mehanički loši već nisu bili namenjeni za vertikalno poletanje i Frost je morao da uradi velike promene pre nego što su bili spremni za testiranje.

Do 1958. godine Amerikanci su otvoreno radili sa nekoliko poznatih firmi oko razvoja aviona sa vertikalnim poletanjem, ali su i dalje bili zainteresovani za Avrov koncept. Projekat je promenio ime u Avrocar, a Amerikanci su imali više nego mala očekivanja od prvog prototipa – on je morao da vertikalno poleti, opstane u vazduhu deset minuta, pruži domet od samo 40 kilometara i tim ponese težinu od samo 450 kg. Avrocar je takođe dobio dodatna dva miliona dolara sa ciljem da do 1958. godine ima dva prototipa za dalji razvoj.

Ozbiljni Amerikanci
Koliko su Amerikanci bili ozbiljni u razvoju Avrocara možda najbolje pokazuje podatak da su bili spremni da penzionišu legendarni Huey helikopter (Bell UH-1 Iroquois) kao poslednji helikopter u svojoj vojsci i da ga potpuno zamene sa novim letećim tanjirima. U martu 1959. godine oni su odobrili dodatnih 1,9 miliona dolara za razvoj drugog prototipa, a za njega su očekivanja bila nešto veća. On je trebalo da dostigne maksimalnu brzinu od 417 km/h, visinu od 3.000 metara, domet od 209 kilometara i na kraju da i dalje ponese teret od 450 kilograma. Taman kada je prvi prototip trebalo da bude spreman za serijsko testiranje, vlada Kanade je otkazala novi CF-105 Arrow avion, što je primoralo Avro da otpusti veliki broj radnika. Oni preostali su prebačeni na Avrocar projekat, pošto je od njega sada zavisila budućnost kompanije, ali je to označilo da mnogi inženjeri po prvi put rade na ovom projektu.

Prvi prototip
Inženjeri nekako uspevaju da završe prvi prototip sa zadovoljavajućim rezultatima. Kao što je obećano, Avrocar je imao dizajn sličan onom koji viđamo na frizbiju i sa dovoljno prostora za samo dve osobe. On je u dijamertu bio dugačak 5,5 metara uz visinu od samo jednog metra. Pokretala su ga tri mlazna motora, a težina je iznosila svega 1.360 kilograma zahvaljujući velikoj dozi aluminijuma.

Svaki motor je imao svoj poseban rezervoar i ulje, a pilot je imao kompletnu kontrolu preko džojstika sličnog onome koji viđamo na današnjim video igricama. Prvi prototip nije imao nikakvo oružje na sebi, a ono je trebalo da usledi nešto kasnije.

Amerikanci su dobili prvu demonstraciju u maju 1959. godine dok je drugi prototip bio gotov nekoliko meseci kasnije. Oni su u samom početku imali dosta problema sa samim protokom vazduha zbog čega je Avro bio primoran da probuši 52 rupe da bi se dobilo na stabilnosti. Avro će provesti narednih nekoliko godina pokušavajući da usavrši dizajn, a u jednom momentu u pomoć su čak bili pozvani i inženjeri iz NASA-e. Iako je Avrocar uspeo da dostigne brzinu od 190 km/h, on je i dalje imao dosta problema sa stabilnosti prednjeg dela. Pri većim brzinama on bi krenuo da se diže u vazduh, a ni dodavanje novih spojlera nije uspelo da reši problem.

Amerikanci odustaju
Razočarani što ni posle šest godina razvoja nisu dobili prototip koji će opravdati sva očekivanja, Amerikanci su i zvanično odustali u decembru 1961. godine. Prvi prototip je proveo u vazduhu 38 sati, a drugi duplo više. Nijedan od njih nije bio uspešan. Kasniji rezultati će pokazati da je Avrocar bio u stanju da dostigne visinu od samo nekoliko metara, a pri tom nije mogao da dostigne brzine kao tradicionalni helikopteri. Kada se zna da pritom nije pružao ni približno prostora i da je zahtevao čak tri motora, niko nije bio iznenađen kada su se Amerikanci povukli.

Spomenućemo da najnoviji detalji kažu da je planirana maksimalna brzina trebala biti 483 km/h, ali se Avrocar pokazao nestabilnim pri brzinama većim od 56 km/h. On je takođe mogao da pređe svega 127 km između punjenja što je bilo daleko manje od planiranih 1.601 kilometar. Avro će nastaviti da radi na sličnoj tehnologiji sve do svog zvaničnog gašenja 1962. godine.