Kako je Hitler zamišljao Njujork u plamenu
„Kako država koju čine Jevreji i crnci sme da opstane?“ (Adolf Hitler)
Sredinom 1941. godine, Adolf Hitler je bio na krovu sveta. Njegova armija je pokorila većinu Evrope i bila na pragu da isto uradi i Sovjetskom Savezu. Na drugoj strani sveta, saveznik Japan je spremao iznenađujući napad na Pearl Habor, vojnu luku Sjedinjenih Američkih Država (SAD) koja se nalazila na Havajima. Japan će biti veoma uspešan u tom napadu i najveća vojna mornarica na svetu će se naći pred kolapsom. Šta je, barem na papiru, još ostalo da se osvoji? Pa naravno najveća ekonomska sila na svetu, SAD. Ali tako nešto je bilo mnogo lakše rečeno nego ostvarljivo posebno zato što Nemačka nije imala nosače avione, a ni same avione koji mogu da stignu do američke obale. Hitler je video navedeni problem kao samo prepreku na putu i uskoro je poslao konkurs svim većim nemačkim avio kompanijama da krenu sa radom na Amerika Bomber projektu sa ciljem da razviju avion koji bi mogao da bombarduje SAD.
Šta je Hitler mislio o Amerikancima?
Istoričari će se složiti da je Hitler imao dva potpuno različita pogleda na SAD, zavisno o kom periodu njegovog života pričali. Tokom 1920-ih godina on je izuzetno cenio ovu državu, posebno u vidu industrijske revolucije i načina na koji je SAD postala globalna sila u veoma kratkom periodu. Hitler je posebno poštovao Henryja Forda i zasnivao mnoge svoje ideje na ovom legendarnom industrijalcu. Međutim, do ranih 1930-ih godina njegovo mišljenje se promenilo u velikoj meri. On je javno pričao kako je SAD nastala od odbačenih evropskih otpadaka, gde crnci imaju (limitirana) prava i gde glavnu reč vode Jevreji. Posebna kritika na račun Amerikanaca je išla na stranu Velike depresije i Hitler je smatrao da je SAD jedna veoma slaba država koja će sama sebe da uništi u veoma kratkom periodu.
Početak rata
Iako je borbe uveliko vođene još tokom ranih 1930-ih godina (posebno u Aziji), istoričari se slažu da je Drugi svetski rat počeo 1. septembra 1939. godine, kada je Nemačka napala Poljsku. Britanija i Francuska su brzo objavile rat nacistima i uveli embargo, ali verovatno ni sam Hitler nije očekivao da će njegova armija pokoriti Francusku za samo šest sedmica. Nakon što su Britanci odbili potpisivanje primirja, Hitler je počeo da pravi planove kako da osvoji i ovu državu. Ali za razliku od Francuza, Britanci su imali nekoliko velikih prednosti, kao podatak da je reč o ostrvu pa samim tim sam prilazak nije bio jednostavan. Pritom Britanci su imali jednu od najjačih mornarica na svetu uz veoma cenjeno i vazduhoplovstvo. Hitler je želeo da prvo uništi vazduhoplovstvo neprijatelja pre nego što krene kopneni napad, pa je tako započeo neprestalno bomrbardovanje u septembru 1940. godine. U junu 1941. godine, dok je bombardovanje Britanije još uvek trajalo, Hitler je odlučio da prekrši ranije potpisano primirje sa Sovjetima i napade najveću državu na svetu. Nemci su napredovali toliko brzo (oko 650 km u prvih šest dana) da je Hitler bio uveren da će Sovjeti potpisati kapitulaciju najkasnije do nove godine.
Šta bi bilo kad bi bilo
Do današnjega dana istoričari se ne mogu složiti da li bi Hitler zaista napao SAD da nije bilo Japana. Nemački saveznik Japan je napao Američku vojnu bazu Pearl Harbor u decembru 1941. godine, a SAD su objavile rat ovoj azijskoj državi već sledećeg dana. Iz tog razloga, Hitler je bio primoran da objavi rat SAD daleko pre nego što se nadao. Neki eksperti će reći da je Hitler očekivao od Japana da izađe kao pobednik u istom periodu kada bi i Nemačka uspela da se oporavi posle napada na Sovjete i da onda dve države zajedno napadnu SAD krajem 1940-ih godina. Sa druge strane, postoje i oni drugi eksperti koji kažu da Hitler nikada nije želeo da napadne SAD već je njegov cilj bio samo Evropa, pa je svet trebao da ima tri velike sile – Nemačku (koja bi kontrolisala celu Evropu i Rusiju do Sibira), Japan (koji bi kontrolisao celu Aziju i Pacifik) i na kraju SAD.
Hitler je imao još jedan veliki problem, a to je podatak da su njegovi veliki planovi počeli da padaju u vodu. I pored velikog razaranja i gubitaka, Britanija je odbijala da popiše kapitulaciju dok su Nemci neočekivano dočekali zimu u Rusiji i omogućili neprijatelju da se bolje naoruža i uzvrati vatru. Poslednje šta je Hitleru trebalo je novi rat sa još jednom silom, ali on ipak nije želeo da izneveri jednog od retkih saveznika kojeg je imao.
oš jednom silom, ali on ipak nije želeo da izneveri jednog od retkih saveznika kojeg je imao.
Kako napasti SAD?
Najveći problem u Hitlerovoj želji napada na SAD je vladao u samoj distanci koja je iznosila oko 5.800 kilometara, a taj put bi morao da bude dupliran pošto se avion morao vratiti nazad u Evropu bez sipanja goriva. Kao što smo spomenuli ranije, Nemačka nije imala jaku mornaricu sa izuzetkom U-Boat podmornica koje su često potapale američke brodove tokom prevoza oružja u Britaniju. Tokom rata, posebno poželjni su bili nosači aviona, a u spomenutom napadu na Pearl Harbor Japan je koristio svih osam nosača aviona koji su prevezli 414 aviona. Nemačka se mogla pohvaliti sa samo jednim (Graf Zeppelin), koji je debitovao 1938. godine i originalno planiran da ponese 42 aviona. Međutim, Graf Zeppelin je često imao mehaničkih problema i nikada nije kompletno završen jer nije bio prioritet tako da borbu u ratu nije ni video.
Walther Wever
Nemački general Walther Wever se smatra ocem Amerika Bombera i prvim čovekom koji je došao na ideju da proizvede avion koji bi mogao da napadne SAD i zatim se vrati na sigurnu lokaciju. Ali za razliku od svojih prethodnika koji su razmatrali poletanje iz Nemačke ili Francuske (koja je tek trebalo da bude osvojena), Wever je odlučio da koristi jednu drugu lokaciju. Portugalska ostrva Azores se nalaze oko 1.360 km zapadno od ove države pa bi samim tim put bio značajno skraćen. Wever nije imao SAD kao specifičnu destinaciju, ali je želeo teški bombarder čiji zadatak bi bio da bombarduje neprijatelja ili da služi kao špijunski avion. Većina vojnih aviona do navedenog perioda su bili lovci, koji iako brzi ipak nisu imali dovoljno veliki domet niti su mogli da ponesu veće bombe. To ne znači da su bili loši i lovci kao što su Heinkel He 111 i Junkers Ju 88, koje je Wever lično odobrio, su doneli odlične rezultate. Weverov prvi veći zadatak je bio da odobri projekat pod kodnom oznakom „Ural Bomber“. On je očekivao da Nemačka armija neće napredovati dalje od Moskve, što znači da bi sovjetska industrija sa istočne strane nastavila da postoji. Nijedan nemački avion iz navedenog perioda nije imao toliki domet pa je projekat zahtevao proizvod koji bi mogao da bombarduje Sovjete bez da ugrozi živote vojnika.
Ural Bomber
Wever je kontaktirao samo dve avionske kompanije, a kao rezultat su debitovali Dornier Do 19 i Junkers Ju 89. Oba modela su proizvedena u po tri prototipa za testiranje, a posebno impresivnim se pokazao Ju 89 koji je mogao da ponese terete težine do deset tona i preleti 3.000 kilometara između punjenja. Međutim, Wever je poginuo u avionskoj nesreći u junu 1936. godine, a samim tim ideja o teškom bombarderu je pala u zaborav. Njegove zamene kao što su Ernst Udet i Hans Jeschonnek nisu smatrale da su takvi avioni potrebni i želeli su da nastave da unapređuju lovce. Ipak, Weverove ranije ideje su urodile plodom u određenoj meri i 1936. godine je počeo rad na jedinom serijskom nemačkom bombarderu u Drugom svetskom ratu, Heinkelom He 177. On je imao mnogo problema sa pregrevanjem (zanimljivo je da je više He 177 srušeno zbog toga nego zbog neprijateljske vatre) pa je tako ušao u serijsku proizvodnju tek 1942. godine. Sa maksimalnim dometom od 5.600 kilometara He 177 je imao veliku prednost nad rivalima kao što su Boeing B-17 Flying Fortress, Avro Lancaster i Petlyakov Pe-8, ali je mogao da ponese manje terete. Tu je bio i veoma uspešan Focke-Wulf Fw 200 Condor, ali on nikada nije zamišljen kao vojni avion i imao je veoma limitiranu proizvodnju (samo 276 od 1937. do 1944. godine)
Hermann Goring preuzima kontrolu
Najbliži Hitlerov saradnik i general vazduhoplovstva Hermann Goring je uzeo stvari u svoje ruke početkom 1940-ih godina. On se sastao sa Hitlerom u novembru 1940. godine i smatrao da je Nemačkoj potreban teški bombarder ako zbog ničega drugog onda zbog propagande. Hitler se složio i u maju 1941. godine Goring je poslao pismo svim većim domaćim avio kompanijama (Focke-Wulf, Heinkel, Horten, Junkers i Messerschmitt) i ponudio poveći državni ugovor svakome ko može da napravi avion koji bi leteo do Njujorka sa bombom teškom do šest tona i zatim se vratio nazad u Evropu bez punjenja sa gorivom. Takvi avioni su takođe morali da budu u stanju da ponesu atomske bombe na kojima su Nemci radili, a Goring je smatrao da će Amerikanci na taj način morati više pažnje da posvete naoružanju za sopstvenu odbranu umesto da ga šalju u Britaniju.
Messerschmitt
Još krajem 1930-ih godina, Willy Messerschmitt je pokušao da proda ideju Hitleru o velikom bombarderu koji bi mogao da leti sve do Severne Amerike, ali je nemački lider odlučio da se koncentriše na Rusiju i ostatak Evrope tako da je ideja brzo pala u zaborav. Willy se nije predavao i 1940. godine je, o svom ličnom trošku, predstavio Me 261 prototip i najavio ga kao avion koji može da preleti do Tokija i obori rekord leta od 9.500 kilometara bez punjenja, a ni ideja od 20.000 kilometara nije bila nemoguća. Me 261 nije zamišljen kao bombarder pa samim tim nije mogao da ponese veće terete, ali je Hitler bio zainteresovan radi propagande i takav avion bi mogao da izbacuje papire sa natpisima iznad Njujorka. Međutim, posle samo tri proizvedena prototipa ideja je ugašena iz nepoznatih razloga. Messerschmitt se zatim dosetio ideje koju će Amerikanci popularizovati tek tokom 1980-ih godina, a to je takozvano „leteće krilo“ gde ceo avion deluje kao jedno veliko krilo. Takav avion bi imao dosta različitih uloga, pa bi on mogao da bude teški bombarder, prevoznik robe i na kraju špijun. Willy je predstavio zvaničnu ideju Hitleru početkom 1941. godine. On je obećao maksimalnu brzinu od 640 km/h, nosivost do 20 tona i domet od 27.000 kilometara, što su bile više nego odlične cifre. Hitler je razmotrio ideju, ali je želeo da se i drugi proizvođači oprobaju, pa je tako Me P.08-01 ostao samo ideja na papiru.
Messerschmitt Me 264
Iako nijedna prethodna ideja nije ušla u serijsku proizvodnju, Messerschmitt je stekao potrebno iskustvo da kada je Amerika Bomber projekat postao zvaničan bude prvi koji je dostavio svoj prototip. Novi Me 264 je, barem na papiru, delovao kao siguran pobednik. On je imao četiri Jumo 211J motora i svaki od njih je razvijao po 1.340 ks, a takođe je pružao i pozavideću zaštitu i oružje. Dužina aviona je iznosila 21,3 metra uz širinu od 43 metra i maksimalnu brzinu od 560 km/h. Me 264 je predstavljen nacističkim liderima u decembru 1942. godine, ali su rezultati biti razočaravajući. On je zadovoljio maksimalni domet sa cifrom od 15.000 km, ali u isto vreme je imao izuzetno slabu stabilnost i upravljivost. Drugi prototip je bio spreman oko godinu dana kasnije sa jednom velikom promenom – spomenute Jumo motore su zamenila četiri nova BMW motora sa po 1.750 ks, ali nasuprot obećanjima Messerschmitt i dalje nije opremio nijedan od dva prototipa sa oružjem ili potrebnom zaštitom. Hitler je počeo da gubi strpljenje i dao je kompaniji još jednu šansu. Međutim, pre nego što je Messerschmitt završio poslednji prototip, Hitler je otkazao projekat i naredio kompaniji da se koncentriše na manji lovac Me 262 sa mlaznim pogonom. Od tri prototipa (od čega zadnji nikada nije kompletno završen), samo onaj prvi je imao svoj let, a neke priče kažu da je uspeo bez punjenja da preleti put od Finske do Japana. Druga dva prototipa su uništena još 1943. godine tokom bombardovanja, ali je onaj prvi uspeo da preživi sve do zadnjih dana rata kada je i on pogođen. Amerikanci su imali planove da ga restauriraju i prouče, ali do toga nikada nije došlo. On će da bude velika dizajnerska inspiracija za Boeing B-29 Superfortress, jednog od najpoznatijih teških bombardera saveznika.
Focke-Wulf Ta 400
Focke-Wulf je takođe rano počeo sa radom na teškom bombarderu. Njihova prva ideja je bila unapređenje već postojećeg Condora, ali se ona nije pomerila dalje od crteža na papiru kada je postalo jasno da takav avion neće zadovoljiti zahteve. Druga ideja je donela potpuno novi proizvod (Ta 400) na kome su zajedno radili nemački i francuski inženjeri u Parizu. Srce Ta 400 je činilo šest BMW motora od 14 cilindara od čega je svaki razvijao po 1.700 ks, a kasnije je trebalo da se dodaju i dva Jumo motora sa mlaznim pogonom za bolje performanse (posebno tokom uzletanja). Ta 400 je takođe bio veći nego spomenuti Me 262 sa dužinom od 28,7 metara i širinom od 45,8 metara, a iako je imao pozavidnu maksimalnu brzinu od 720 km/h on nije zadovoljio ukupan domet bez punjenja (9.000 kilometara). I ovde je posebna pažnja data oružju i zaštiti, ali Focke-Wulf nikada nije imao šansu da završi testove i projekat je tiho ugašen krajem 1943. godine posle samo jednog delimično završenog prototipa. Italijani su pokazali zainteresovanost da nastave sa radom, ali u septembru 1943. godine su potpisali kapitulaciju čime je sudbina Ta 400 zapečaćena.
Heinkel He 277
Heinkel je imao najviše da dokaže sa Amerika Bomberom najviše iz razloga što je on već nudio jedini nemački teški bombarder (He 177) koji je imao mnogo problema sa pregravanjem. Novi He 277 je zadržao sličnu teoriju, ali je zamenio problematične Daimlerove motore sa četiri BMW-ova od kojih je svaki razvijao oko 2.000 ks. Čak i pored tolike snage He 277 nije preterano brz avion i mogao je da dostigne „samo“ 460 km/h, a njegov domet od 6.000 km je bio ubedljivo najmanji. Heinkel je proizveo samo jedan delimično završen prototip koji nikada nije testiran, a pažnja je kasnije usmerena prema lovcima na mlazni pogon.
Junkers Ju 390
Junkers je poslednji predstavio svoj prototip, ali je njegova ideja bila najviše obećavajuća. Slično kao i konkurencija, i Ju 390 je imao šest motora (u ovom slučaju BMW) od kojih je svaki razvijao 1.700 ks, a mogao je da pređe 9.700 km između punjenja. Prvi prototip je testiran u oktobru 1943. godine i rezultati su bili veoma obećavajući, a Hitler je bio toliko oduševljen da je zatražio dodatnih 26 primeraka za testiranje. Istoričari se ne mogu složiti da li je proizveden još jedan primerak pa tako neke priče kažu da jeste u isto vreme kad i prvi prototip dok druge priče kažu da je on bio u procesu razvoja, ali nikada nije završen. Ono šta jeste impresivno kod Ju 390 su priče da je on ipak imao internacionalnu karijeru. Najčešće se spominju Japan i Južna Afrika, ali i SAD. Naime, britanski RAF magazin je 1955. godine objavio zanimljivu priču po kojoj je Ju 390 u januaru 1944. godine poleteo iz Francuske i posle 32 sata stigao do severnog dela SAD i svega 19 kilometara daleko do Njujorka. Većina eksperta je odbacila ovu priču uz objašnjenje da tako veliki i ne preterano brzi avion bi sigurno bio primećen od strane američkih radara. Jedini potvrđeni Ju 390 je uništen od strane Nemaca tokom poslednjih dana rata da nebi dospeo u neprijateljske ruke, a veliko interesovanje za njegovu serijsku proizvodnju su pokazali i Japanci pre kapitulacije.
Šta se tačno desilo?
Mnogi se danas pitaju zašto nijedan od Amerika Bombera nije ušao u serijsku proizvodnju. Najveći razlog leži u podatku da, počev od 1943. godine, Nemci su uglavnom morali da se brane pa samim tim veliki i teški bombarder više nije bio prioritet. Dodatni razlog je i taj što avioni sa propelerima su delovali kao zastarela tehnologija i kompanije su počele da se okreću prema mlaznom pogonu. Nacisti su takođe razmatrali još jednu ideju, a ona se odnosila da manji bombarderi kao što su Heinkel He 177, Dornier Do 217 i Junkers Ju 188 budu korišćeni za bombardovanje SAD, a zatim budu napušteni negde u Atlantiku. Pilote bi zatim pokupile podmornice i vratile na sigurno mesto, ali je ova ideja otkazana iz razloga što je radarska tehnologija napredovala dovoljno da podmornice budu primećene.
Amerika Bomber na mlazni pogon
Kao što smo spomenuli, mlazni pogon se činio kao budućnost avio industrije, a neke kompanije su razmatrale i ideje o proizvodnji takvog teškog bombardera. Horten je već ranije razvio prototip takozvanog „letećeg krila“ u vidu Ho 229, ali je planirao još veću i moćniju verziju pod kodnom oznakom H.XVIII. Čak i da su raniji nemački pokušaji urodili plodom takvi avioni su zaostajali za najnovijim američkim čudom, Boeingom B-29 Superfortress, pa je H.XVIII trebalo da bude još bolji. Ideja je zahtevala šest motora na mlazni pogon, brzinu od preko 900 km/h i domet od 11.000 kilometara. Međutim, sam razvoj je tekao dosta sporo i tek u februaru 1945. godine je dobio zeleno svetlo za proizvodnju prototipa. Da bi proces bio požuren na njemu su radili i inženjeri konkurencije kao što su Messerschmitt i Junkers, ali kako je rat završen svega tri meseca kasnije H.XVIII nikada nije počeo ni sa proizvodnjom prototipa. Jedan od Horten braće je posle rata prebegao u Argentinu i sa sličnom strategijom razvio DINFIA IA 38 prototip, koji je prvi put poleteo 1960. godine, ali nikada nije ušao u serijsku proizvodnju. Sličnu ideju je imao i Junkers sa planiranim Ju EF 140 konceptom, ali je on brzo pao u zaborav da bi se pažnja posvetila spomenutom Hortenu H.XVIII.
Silbervogel
Krajem 1930-ih godina dva inženjera Eugen Sanger i Irene Bredt su razvili model budućeg raketnog aviona koji su nazvali Silbervogel („Srebrna Ptica“). Njihovi modeli su testirani u laboratoriji i na papiru su delovali kao da su decenijama ispred svog vremena. Naime, zahvaljujući raketnom motoru i gorivu Silvervogel je, barem u teoriji, mogao da dostigne brzinu od 5.000 km/h i da ponese terete teške do četiri tone. On bi mogao da poleti iz Nemačke, bombarduje SAD i zatim se spusti negde u Aziji (koja je tada, u velikoj meri, bila pod okupacijom Japana) nakon pređenih 24.000 km. Slično kao i kod ostalih proizvoda, Silbervogelov razvoj je zaustavio kraj rata. Oba inženjera su kasnije pronašli posao u Francuskoj i pored velike volje Staljina da ih privuče u Rusiju, a na sličnoj ideji Boeing je tokom 1960-ih godina razvio X-20 Dyna-Soar.
Leteći tanjir
Jedna od najvećih inženjerskih misterija Drugog svetskog rata se odnosi na Austrijanca Viktora Schaubergera. On se lično sastao sa Hitlerom 1935. godine i ponudio svoje izume po pitanju vodene snage, ali nije želeo da njegov rad bude iskorišten za razvoj oružja. Međutim, kada je Austrija pripojena Nemačkoj tri godine kasnije priča kaže da je Schauberger bio kindapovan, a zatim primoran da radi na proizvodu koji je dosta ličio na leteće tanjire iz filmova naučne fantastike. Njegov prvi prototip, poznat kao Repulsin A, je bio urađen od bakra i prečnika 2,4 metra. Kada je prvi put testiran on je naglo poleteo, udario u krov hangara i razbio se. Nacisti su smatrali da je Schauberger namerno to uradio pa su mu zapretili smrću ukoliko sledeći pokušaj ne bude uspešan. Repulsin B je bio gotov do 1944. godine, ali se pokazao izuzetno nestabilnim i Hitler je odlučio da se kocentriše na razvoj ranije spomenutih aviona. Posle rata svi dokazi o ovoj tehnologiji su pripali Sovjetima, koji su pokušali da je kopiraju, dok je Schauberger završio u SAD gde radio na sličnom projektu (VZ-9 Avrocar) za Avro Canada. Međutim, završen prototip se pokazao jako nestabilnim i nikada nije ugledao serijsku proizvodnju.
Die Glocke
Još jedna velika misterija važi na račun Die Glocke („Zvono“) koji je opisao poljski pisac Igor Witkowski u svojoj knjizi o tajnom oružju nacističke Nemačke. Witkowski kaže da je Die Glocke bio proizvod dizajnerski sličan većem zvonu, širine 2,7 metara i visine između 3,7 i 4,6 metara. Cilj ovog oružja je bio da dostigne visinu između 150 i 200 metara, a zatim širi radijaciju (verovatno putem žive) na Njujorku i na taj način usmrti veliki broj ljudi. Die Glocke je, navodno, posle rata završio u SAD zajedno sa nemačkim inženjerom Hansom Kammlerom (čija smrt nikada nije potvrđena), a ovu teoriju potvrđuje i incident koji se desio u saveznoj državi Pensilvaniji 9. decembra 1965. godine. Tada se u lokalnoj šumi srušio objekat koji je izgledao upravo kao veliko zvono, ali je američka vojka brzo pokupila sve delove objekta i zataškala ceo slučaj.
A-9
Za kraj smo ostavili još jednu veliku ideju čuvenog nemačkog fizičara Wernher von Brauna, koji je najzaslužniji za V1 i V2 rakete sa kojima su nacisti bombardovali London direktno iz svog dvorišta, a on će kasnije pokušati da uradi istu stvar i Amerikancima. Njegova A-9 raketa bi mogla da dostigne brzinu od 5.000 km/h i bila bi aktivirana upravo u Nemačkoj, ali se ne bi mogla navoditi sama već bi u njoj morao da bude pilot. Sa tako velikim brzinama pilot nije imao šanse da preživi što znači da bi njegova misija bila samoubilačka. A-9 nikada više otišao dalje od ideje na papiru zbog završetka rata. Ironično, von Braun je posle rata završio u SAD, postao američki državljanin i bio glavni inženjer u Apollo 11 programu koji je poslao čoveka na mesec.
Nacisti su tokom rata eksperimentisali sa još nekoliko revolucionarnih proizvoda, ali ćemo priču o tome ostaviti za neki drugi put.
Japanski Amerika Bomber
Zanimljiva je priča da je i Japan imaju svoju verziju Amerika Bombera i to pod „Project Z“ kodnom oznakom. Slično kao i kod Nemaca, i Japanska vlada je zahtevala avion koji će moći preći distancu od oko 5.600 km bez punjenja i pritom biti u stanju da ponese teže bombe. Projekat je bio na snazi još tokom 1930-ih godina kada je došlo do prvih sukoba između dve države, a Japanci nisu imali iskustva sa proizvodnjom aviona sa četiri motora. Iz tog razloga, još 1939. godine vlada Japana je kupila prototip američkog Douglas DC-4E aviona i dostavila ga najpoznatijem domaćem proizvođaču Nakajima na testiranje. Nakajima je bazirao svoj model G5N upravo na spomenutom Douglasu i predstavio prvi prototip u aprilu 1941. godine. G5N su pokretala četiri Mamori motora od 14 cilindara i snage po 1-870 ks, ali su rezultati bili jako razočaravajući. Maksimalna brzina je iznosila 420 km/h, a domet samo 4.260 km uz veoma slabu nestabilnost. Nakajima je proizveo još tri prototipa, ovaj put sa Mitsubishi motorima, ali su oni bili još slabiji (po 1.530 ks). Kompanija je imala u planu još moćniju verziju pod G10N oznakom i sa šest motora od 36 cilindara sa po 5,000 ks, ali je ideja ugašena kada je Japan počeo da gubi rat. Svoju ideju je predstavio i Kawasaki sa modelom Ki-91, ali ni on nikada nije otišao dalje od crteža na papiru.
Podmornice
Pored Project Z, Japanci su imali još jednu ideju kako bombardovati SAD, ali ovaj put bez velikih aviona. Tokom 1942. godine legendarni general Isoroku Yamamoto je došao na ideju da bi bombardovanje većih gradova na zapadnoj obali unelo veliki nemir među Amerikancima. Posle dužih pregovora, odluka je pala o proizvodnji 18 podmornica pod kodnom oznakom I-400. Reč je o najvećim podmornicama ikada proizvedenim (sve do 1960-ih godina kada su debitovale nuklearne podmornice), dužine 122 metra, sa četiri dizel motora sa po 2.500 ks i još dva električna motora sa po 2.100 ks i maksimalnom brzinom od 36 km/h. Ono po čemu se I-400 razlikovao od ostalih podmornica je podatak da je mogao da smesti tri manja Aichi M6A1 aviona. Na taj način podmornica bi bila u stanju da preveze avion od željene lokacije i zatim ga pokupi posle misije bez da avion zahteva veću količinu goriva. Međutim, Yamamoto je poginuo početkom 1943. godine tako da su proizvedene samo tri takve podmornice. One su planirane da napadnu sa biološkim oružjem San Dijego u Kaliforniji sredinom septembra, 1945. godine, ali se Japan predao četiri sedmice ranije tako da je plan pao u vodu. Sve tri podmornice su završile u američkim rukama i uništene tokom 1946. godine dok je samo jedan Aichi M6M1 avion preživeo i danas se nalazi u muzeju. Japanci su imali još nekoliko manjih podmornica sa avionima, ali nijedna od njih nije bila namenjena bombardovanju SAD.
Zaključak
Hitlerova ideja teških bombardera je u velikoj meri zavisila od podatka da Japan prvo uništi američku mornaricu i pri tom zada veće poraze i američkom vazduhoplovstvu. Bez toga Nemačka ne bi imala gotovo nikakve šanse protiv SAD posebno tokom kasnih godina rata kada je radarska tehnologija toliko napredovala da je više bilo nemoguće biti špijun sa oružjem. Međutim, Nemci su inspirisali konkurenciju da napreduju pa tako u posleratnom periodu su nastali novi teški bombarderi sa visokim dometom, kao što su Boeing B-52 Stratofortress i Tupolev Tu-95. Sama potrošnja goriva više i nije predstavljala toliki problem pošto je bilo moguće puniti avione direktno u vazduhu.
Amerika Bomber je bila velika ideja Hitlera koja, iz nekoliko razloga, nije ugledala svetlost dana, ali je možda najveći razlog taj što je rat završio sredinom 1945. godine. Da je on potrajao, Amerika Bomber kao i mnogi drugi obećavajući proizvodi (o kojima ćemo vreme posletiti nešto kasnije) su možda mogli da naprave veću razliku.
