Enco Ferari – čovek koji je ostvario svoj san

Ono što možeš da sanjaš, možeš i da uradiš

Svako zna ponešto o Encu Ferariju. Međutim, da li ste se ikada zapitali kakav je zapravo bio život jedne od najpoznatijih ličnosti u istoriji automobilske industrije?

Pročitajte priču o čoveku koji je oblikovao istoriju superautomobila, o Italijanu čije se ime i dalje izgovara sa strahopoštovanjem, o Encu Ferariju

Vozač, mehaničar, inženjer, genije, mogul, otac, ljubavnik, borac, ekscentrik, đubre. Otelotvorenje sopstvenog citata, „Ono što možeš da sanjaš, možeš i da uradiš“. U knjigama i časopisima o čoveku koji je stvorio jedan od najizdržljivijih, najdužih i najlegendarnijih brendova na svetu, skoro uvek je stajao i jedan od ovih epiteta.

Enco Ferari bio je osoba koja je više od svega volela brze automobile i trkanje. Čovek koji nam je podario neke od najboljih i najprestižnijih automobila današnjice, prošao je kroz puno toga, ali je vrlo brzo pronašao svoju pravu strast i krenuo ka ostvarenju svojih snova.

Legenda o Encu Ferariju počinje 18. februara 1898. godine, na dan njegovog rođenja, u predgrađu Modene u Italiji. Čak je i sam početak njegovog života bio zanimljiv. Naime, zbog snežne mećave koja je pogodila Modenu, njegovo rođenje je moglo biti registrovano tek nakon dva dana. Njegovi roditelji su bili Adalgisa i Alfredo, a imao je i starijeg brata koji se zvao kao i njegov otac. Encova porodica je bila jedna od imućnijih, jer je njegov otac posedovao kompaniju za obradu metala.

Enco Ferari je pokazao strast i interesovanje prema sporstkim automobilima još u ranoj mladosti, zahvaljujući svom ocu. Nakon što je njega i njegovog brata otac odveo na trku bolida u Bolonji, 1908. godine, dao je obećanje svom ocu da će jednog dana postati vozač trkačkog automobila. I sanjao je o tome da sedne iza volana bolida i juri u trci. Sanjao je i o tome da postane operski pevač. Međutim, smrti njegovog oca i brata, koje su nastale kao posledica epidemije gripa, su ga primorale da brzo odraste. Odustao je od daljeg školovanja, i zaposlio se u jednoj radionici u Modeni. Ferari se 1917. godine pridružio Italijanskoj armiji, gde je dodeljen Trećoj alpskoj diviziji, istovremeno vodeći sopstvenu bitku sa gripom koji mu je uzeo oca i brata. Iste godine je časno pušten kući iz vojske.

Nakon što je povratio snagu, potražio je posao u Fijatu ali je, uprkos preporukama iz vojske, bio odbijen. Ferari se na kraju zaposlio u jednoj manjoj automobilskoj kompaniji „CMN” (Costruzioni Meccaniche Nazionali), gde je redizajnirao karoserije starih kamiona i pretvarao ih u mala putnička vozila. Tamo je prvo dobio priliku da bude test vozač, a kasnije je dobio šansu i da učestvuje na trkama.

Karijeru je nastavio u Alfa Romeu, kao mehaničar-trkač, gde je odneo nekoliko pobeda i dobio nadimak Jahač. 1923. godine, Enco se posle jedne trke upoznao sa roditeljima Frančeska Barake, palog italijasnskog pilota, i oni su mu predložili da, „za sreću“ i uspomenu na njihovog sina heroja koji je poginuo pre kraja rata, doda crnog konja koji se propinje, kakvog je imao njihov sin na svom avionu, na svoj ludački brz trkački automobil. Žuta, zvanična boja Modene, rodnog grada Enca Ferarija, uzeta je kao pozadina, i legenda je rođena. Inače, prvi avion koji je Frančesko Baraka oborio bio je nemački dvokrilac kog je pobedio iznad Štutgarta, u kom je nastao Porše. Štutgart i Porše na svojim grbovima takođe imaju propetog konja.

Zatim je 1929. godine Enco osnovao i svoj legendarni trkački tim, Scuderia Ferrari što u bukvalnom prevodu znači Ferarijeva štala. Malo ljudi zapravo zna da je DNK Ferarija zapravo i začet u Alfa Romeo kompaniji. Enco je napravio trkački tim ni iz čega. Okupio je neke od najboljih vozača Evrope u to vreme, i dao im još bolje automobile, koji su vodili Scuderiju u pobede. Tacio Nuvolari, za koga je Ferdinand Porše kasnije rekao da je najbolji vozač prošlosti, sadašnjosti i budućosti, bio je jedan od njih.

Dok je bio u Alfi, Ferari je eksperimentisao sa prilično radikalnim dizajnerskim rešenjima, uključujući i automobil sa dva osmocilindrična motora: jednim napred, a jednim pozadi. Iako je zver po imenu Alfa Bimotore, mogla da razvije brzinu od preko 300 kilometara na sat, zbog nestabilnosti i loših manevarskih sposobnosti naročito u skretanjima, nikad nije zaživela.

Enco je 1938. napustio Alfu, nezadovoljan njihovim ponašanjem prema njemu i njegovom timu. Njemu je na četiri godine bilo zabranjeno da koristi ime Ferarri i logo konja. Zato je on otvorio kompaniju AAC (Auto Avio Construzioni) koju su, kao i sve u to vreme, fašisti primorali da radi za „ratne napore“. To je Encu dalo dovoljno novca da s njim počne da gradi automobilsku imperiju. U to vreme je nastao i Tipo 815, prvi pravi Ferari, koji je, uistinu, nosio znak AAC. Inače, poznato je da je Ferari nerado pravio automobile za masovnu upotrebu, i to na samom početku, kada je u bombardovanju uništena njegova prva fabrika u Modeni. Tad je preselio potrojenja u Maranelo, gde je preživeo još jedno potpuno uništenje fabrike, nakon čega su ga njegovi saradnici izmolili da sagradi fabriku za proizvodnju jeftinih automobila, koji će biti izvor para za ozbiljnu proizvodnju. Nerado je pristao.

Tek nakon Drugog svetskog rata Ferari je mogao da započne proizvodnju automobila koji su nosili njegovo ime 1947. godine. Dve godine kasnije izlazi njegov prvi standardni model „125 sport“. Ubrzo zatim njegovi automobili postaju najtraženiji zbog svoje izuzetnosti i mogućnosti. U centru njegovog interesovanja do kraja su ostale trke, a konstruisanje putničkih automobila za njega je predstavljalo nužno zlo koje je bilo izvor prihoda. Zato je bio poznat po nenaklonosti prema ljudima koji su njegove automobile kupovali samo zbog marke i spoljašnjeg izgleda.

Zbog njegovog oštrog jezika, britkog uma, poslovnih sposobnosti i fantastičnog dizajna, Encu Ferariju nikad nije nedostajalo neprijatelja. Jedan od njih je bio i Feručio Lamborgini. Inače, rivalstvo između Lamborginija i Ferarija, kompanija koje prave neke od najlepših automobila na svetu, poprimilo je mitske razmere. Kada je Lamborgini (u to vreme proizvođač traktora i sličnih radnih mašina) odvezao svoj Ferari 250 GT na redovan servis, video je da menjač ima identično rešenje kao onaj koji je imao u svojim traktorima. Lamborgini je zamolio Ferarija da promeni rešenje menjača, na šta mu je ovaj odgovorio da je on samo glupi proizvođač traktora, i da ne zna ništa o sportskim automobilima. Uzavrela italijanska krv je proradila, Lamborgini je pljunuo u noge Ferariju, okrenuo se i počeo da pravi svoje luksuzne automobile. Lamborginijev logo, zlatno-crni grb, dizajnirao je osnivač kompanije Feručio Lamborgini, a na centralno mesto dodao je i bika, simbol svog horoskopskog znaka. Legenda kaže da je gospodin Lamborgini namerno kopirao Ferarijev štit, zamenio mesta žutih i crnih polja da bi povredio ego Enca Ferarija. Ipak, pošto su obojica aktera ove tipično muške priče o inatu i sujeti preminula, nikada nećemo saznati istinu.

Zbog finansijskih problema 1969. godine kompanija Fijat je uzela učešće u kompaniji koje se sa 50 posto kasnije popelo na čak 90 posto. Kompanija se oporavila tek nakon pobeda ostvarenih u Formuli 1, najviše zaslugom Nikija Laude.

Njegova opsesivna strast ka dokazivanju i takmičenju ponekad je umela i da zasmeta, ali je sigurno davala snagu mnogima. Često je pravio provokacije i terao članove svog tima smicalicama na konstantno mozganje i dokazivanje. Ferari je u toj meri obožavao vozače, da su u njegovoj firmi imali status polubožanstava.

Krajem pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka sedam vozača tima „Ferari” – Alberto Askari, Euđenio Kasteloti, Alfonso de Portago, Luiđi Musso, Piter Kolins, Volfgang fon Trips i Lorenco Bandini – nastradalo je tokom vožnje trkačkih automobila Ferari, a Enco je odlučio da se više ne zbližava sa svojim vozačima.

Koliko god u javnosti hvalio svoje vozače za uspehe, neki zaposleni su tvrdili da je oduvek smatrao da je sve u dobrom automobilu. Od 2008. godine Fijat grupa ima 85 posto udela u kompaniji „Ferrari”. Ostatak drže „Mubadala Development Company” i Pijero Ferari.

Enco je jedan od glavnih razloga zbog koga imamo tako brze i luksuzne automobile na putevima. Lesto se o njemu priča kao o čoveku koji je definisao termin brzina. Sa ženom Laurom je imao jednog sina, koji je nakon bolesti preminuo u svojoj 24. godini. Drugog sina Pijera mu je rodila ljubavnica. On je sada potpredsednik kompanije „Ferrari” sa 10 posto udela u vlasništvu.

Enco Ferari je preminuo 14. avgusta 1988. godine u Maranelu kada je napunio 90 godina života, i otišao u anale automobilske industrije. Vest o njegovoj smrt objavljena je tek dva dana kasnije da bi se, na njegov zahtev, nadoknadila zakasnela registracija njegovog rođenja. Prvi automobil koji je nosio njegovo ime počeo je da se proizvodi 2003. godine kao Enzo Ferrari.

Saša Stanković