Ko nas maže, a ko podmazuje?
Tanko je bilo sa novitetima ali se baš dobro „zakuvalo“
Iza nas je jedna od tipičnih automobilskih sedmica u kojoj se traži vest više. PR odeljenja proizvođača odmaraju, skupljajući snagu za jesenje nastupe, a u nedostatku noviteta, pažnja automobilske scene je otišla u suprotnom pravcu.
Zapravo, ukoliko bi ovaj Retrovizor formirali po kriterijumima čitanosti, onda je proteklih sedam dana vest o „mazanju“ i podmazivanju zaslužila čelno mesto na spisku događaja. Istraživanje koliko moderni automobili troše motornog ulja tokom eksploatacije rađeno na jednom vrlo velikom uzorku, dovelo je do ozbiljne globalne polemike. Paradoksalno zvuči, ali što je motor savršeniji, potrošnja ulja raste. Osim što je potpuno jasno da je „habanje“ maziva neizbežno, deklarisane potrošnje motornog ulja više govore u prilog teorije zavere nego o nesavršenosti tehnologije. Primera radi Audijev 2.0 TFSI benzinac ima veći standard potrošnje ulja od Dajca kontruisanog pre pola veka! Ima tu stvarno nešto smrdljivo ali ne između klipova i obloga cilindara već u tajnim odnosima automobilske elite i proizvođača ulja. Zazor tamo, zazor ovamo i eto veće godišnje potrošnje ulja od nekoliko milijardi litara. Receptura jednostavna, trebalo se dosetiti.
A motorna ulja su samo sitan kusur od obrta goriva, pa stoga treba imati u vidu da se naftne kompanije još ne nameravaju odreći svojih profita. U skladu sa time valjalo je dobro i stručno oblatiti električne automobile kao „prljave“ i zle, jer koriste električnu energiji iz uglja. U tim kritikama su zanemarene mnoge nesporne činjenice. Od one da klasične termo elektrane rade bilo električnih automobila ili ne do one da se najveća zagađenja životne sredine dešavaju u urbanim sredinama (70% svih zagađenja je u gradovima) gde masovna upotreba električnih automobila može rešiti problem zdravijeg života i opstanka više od polovine svetske populacije.
Uporedo sa ovim naftaškim čarolijama, iz Volkswagena je stigla vest da je pomahnitali robot na liniji proizvodnje ubio radnika. Realno gledajući, nema tu ništa čudno, jer svaka nova tehnologija zahteva danak u krvi. Ne treba ići predaleko, dalje od naših sela u doba elektrifikacije pedesetih godina prošlog veka, kada je struja uzela života skoro kao i okupator za vreme rata.
A vremena se baš menjaju! Još do skora smo se naslađivali obrtnim momentima, snagom i brzinom automobila a danas interfejsom i instalacijom za hlađenje Smart telefona. Očigledno ta svetleća sprava postaje bitnija od nas samih koji je koristimo.
Poželećemo se vremena kada je upaljač za cigarete bio dopunska i jedina elektronska oprema u automobilu. Uživalo se tada u mašini a ne tvitovanju. Ko sumnja u ovo neka pogleda eksponate novog Alfa Romeo muzeja otvorenog pre sedam dana u Italiji. To su bile zlatne decenije uspona, rada i ljubavi prema automobilu sve dok Excell, Google, Facebook i ostali kompijuteraši nisu malo po malo uzeli naš volan u svoje ruke.
I već prilično deprimiran od stručnjaka opšte prakse u automobilskoj industriji, sa nevericom sam ispratio originalnu marketinšku ideju koju je Toyota sprovela u Beogradu. Spojili su afirmaciju kulture i promociju novog automobila na jedan nesvakidanašnji način, slikanjem grafita rukom mladog umetnika. Bogu hvala pa je neko konačno izašao iz jadnog klišea i promotivnih „kanape“ žurki po prestoničkim klubovima.
I na samom kraju najsvežija vest! Korporacija Jaguar Land Rover je potvrdila da uskoro gradi jednu od najvećih fabrika automobila u Evropi. Odabrali su Slovačku ili Poljsku! Nadao sam se da će to biti Srbija! Još jedna šansa je propuštena, što već liči na sistemsku nedoraslost ovoj tematici!
Stalno se pitam šta to nama fali da uz Fiatovih 100.000 vozila godišnje postanemo neko i nešto na automobilskoj karti sveta? Plan i odlučnost rekao bih, jer bojim se da onaj koji večera sa kokoškama (fabrike čarapa, gaća i jastuka) neće nikada leteti sa orlovima ma koliko mahao krilima!
